Zvonko frizer

U moru klasičnih frizerskih salona iz lanca Frizerska zadruga, 1970-ih godina pojavio se tada najneobičniji salon za šišanje u Kosovskoj ulici u Beogradu čiji je vlasnik i glavni frizer bio Zvonko. Izlog ove radnje predstavljao je sigurno najupečatljiviji među svim neinspirativnim izlozima tih godina, osvetljen sa četiri raznobojna reflektora koji su treperili i mamili poglede slučajnih prolaznika. Svako ko je prolazio Kosovskom ulicom morao je da zastane ili da se u hodu zagleda kroz staklo u salon. Unutra je uvek bilo mračnije nego u drugim sličnim radnjama, a sa muzičkih uređaja treštao je uglavnom disko.

Zvonkov salon mirisao je na Njujork i bio je nešto poput frizerskog Studija 54. Zato sam i poželeo da uđem u tu radnju koju su neki zvali disko-klubom, i da se ošišam na istom mestu na kojem se šišao Zdravko Čolić, čiju je sliku u Zvonkovom salonu objavila i Radio TV Revija. Sedeo sam u salonu fasciniran, čekajući na svoj red za šišanje. Sve je bilo drugačije nego drugde: Zvonko nije kao drugi frizeri ćaskao sa mušterijama na stolici i nije imao onaj tradicionalni beli mantil već fensi garderobu — špicaste bele disko-čizme i tesne pantalone (što bi moja drugarica rekla, “sa mudima na razdeljak”). Šišajući, izvodio je neobične pokrete, tako da se činilo kao da prati muziku koja je svirala non-stop.

Posle ovoga, nisam odlazio u ovaj salon na šišanje punih godinu dana; poput većine, šišao sam se u jednoj od frizerskih zadruga u svom kraju. Ali kad smo moj drug Kača i ja postali punkeri, otišli smo kod Zvonka sa slikom Johnny Rottena. Mislili smo da jedino on može tako da nas ošiša. Dali smo mu fotografiju. Nekoliko trenutaka posmatrao je Zvonko pevača Sex Pistolsa, a onda nam rekao: “Znate kako se pravi ova frizura? Napunite bure vodom, potopite glavu pa je izvucite, i imaćete istu frizuru!” Nasmejao se, a za njim su se nasmejale i one dve ribe koje su radile sa njim u salonu.

Razočarani, vratili smo se u “frizersku zadrugu” kod Mitketa, starog frizera sa Dedinja, Makedonca koji je obožavao boks i priče o gradskim mangupima. On nije imao pojma o punku, ali je voleo što nosimo lance na jaknama i pantalonama, misleći da ih verovatno koristimo zbog tuče. Pošto smo mu pokazali istu fotografiju kao i Zvonku, Mitke je odgovorio: “Sedite, mogu ja tako da vas ošišam.” Posle pola sata brzog rada makaza i priča o Ljubi Zemuncu, Ćenti, Žoržu i Giški, izašli smo iz zadruge sa raspoloženjem i kosama — na gore.

• Branko Rosić