Vještica, Đoko

U predtelevizijsko doba poznate beogradske stanice Studio B, pored Dušana Radovića, koji je išao ispred svih nas, Đoko Vještica je sa svojom emisijom “Beogradska razglednica” bio među najistaknutijim simbolima po kojima se prepoznavao ovaj radio, koji je delovao kao veliko osveženje u našoj radiodifuziji. Iza strogog prezimena “Vještica” nalazio se nikada zlobni, niti pakosni, uvek dobronamerni kolega.

Umeo je, međutim, da bude i nezgodan. Da bi se izborio za malu pravdu, da bi pomogao sugrađaninu kome je naneta nepravda, bivao je ponekad nemilosrdno oštar. Kada je sagovornik “na tapetu” vrdao, izbegavao da pruži pošten odgovor, pritiskao ga je, “cedio”, nije ga ispuštao i to pred slušaocima Studija B. Sa obećanjima se mirio samo ako su bila oročena, ako je precizirano da će do tada i tada biti otklonjen kvar na vodovodnoj mreži, u trafo-stanici, da će određena linija gradskog saobraćajnog da se normalizuje, grejanje iz gradske toplane da stigne u taj i taj blok.

Brinuo je o najmlađima i najstarijima. Osnovcima da se saobraćajnim znacima obezbedi bezopasan prilaz školi, penzionerima da na vreme stigne para za goli život. Kada je grad upadao u šire neprilike bio je u svom elementu. Negde krajem 1977, posle dužeg perioda relativnog blagostanja, Beograd je zapao u velike nestašice osnovnih životnih namirnica — hleba, mleka, mlečnih proizvoda, mesa, kafe… Studio B u celini bio je u mobilnom stanju prateći akcije gradske Skupštine, Socijalističkog saveza, komiteta SK. Đoko je svakodnevno javljao o naporima da se snabdevanje normalizuje, kritikovao je neodgovorne proizvođače, trgovce, gradske službe. Obaveštavao je gde je roba stigla. Tako su slušaoci Studija B pohrlili u jednu prodavnicu u Knez Mihailovoj ulici po kafu. Nastala je gužva, razbijen je izlog radnje.

Na vanrednom sastanku najviših državnih i partijskih rukovodstava Srbije i Beograda, kome su prisustvovali i direktori javnih glasila, razmatrane su mere za sređivanje tržišta, deljeni su zadaci. U pauzi prišao mi je jedan od vodećih republičkih prvaka i gnevno došapnuo: “Onoga Vešticu treba uhapsiti!”. Naravno, to nije bio zadatak za sređivanje tržišta. Đoku nisu ni tada ni kasnije hapsili. Nastavljao je na isti, svoj način da vodi “Beogradsku razglednicu”. Đoko je gurao JUS (Jugoslovenski standard). Bila su to vremena kada smo se bližili standardima Evrope, čemu je i Studio B pružao svoj skromni prilog.

Vještica je imao jednu ozbiljnu falinku — plašio se visina. Jedva se prilagodio da radi na 23. spratu Beograđanke. Strepeo je da uđe u avion i tek kada je zašao u svoje četrdesete godine osmelio se i poleteo za Ameriku. Pre toga je vežbao sa povratnikom iz Amerike Majkom (Mihajlom Mijatovićem). Ulazio je u njegovu viseću, pokretnu korpu i, kružeći oko najviše zgrade u Beogradu, uzbuđeno i hrabro izveštavao kako Majk pere prozore “Crne udovice”. Đoko Vještica se, objektivno, popeo visoko u svom profesionalnom putovanju i, na talasima Studija B, znalački i zrelo plovi dalje ka novinarskoj legendi…

Krajem novembra 1993. uručen mu je trofej Žive legende Beograda.

• Dragan Marković