Šoping

Dok se u Trst uglavnom išlo po garderobu, u Graz se išlo po “špeceraj”. Mene špeceraj nije zanimao ali me jesu zanimale “Mozart kugle”, raznorazni dezići, parfemi (Poison!), gelovi za kosu te sve ono što se kod nas moglo kupiti samo u Posredniku. Jednom smo mama i ja putovale busom punim veselih domaćica, koje su jedna drugoj otimale riječ i nadvikivale se: “Podsjeti me da ne zaboravim kupit čokoladu za kuhanje!” Sjećam se da je naša susjeda, teta Etelka, bila zaboravila pasoš, i dok su se sve ostale oko nje uzrujavale da će je na granici zadržati, ona se ni najmanje nije brinula: “Kaj me briga, i onak bu nam carinik rekel da sam’ podignemo pasoše u zrak. Ja budem pokazala štednu knjižicu, imam ju kod sebe, i tak je iste boje!” Tako je i bilo. Austrijski carinik zakoračio je u bus, bacio pogled na dignute pasoše i teta Etelkinu štednu knjižicu, sažalno pogledao na šofera, odmahnuo glavom, nasmijao se i izašao. A bus je, skup s teta Etelkom, nastavio prema Grazu.

• Iris Adrić

Sram me napisati kako smo mama i ja morale putovati u Trst onim busom punim švercerica u ponoć, jer je tata mislio da je to primitivno i nije nas htio voziti. Stigle bi u šest ujutro i hodale ko mutave, piljile u izloge i čekale da se dućani otvore, a ja bih onda ipak sve kupila u Benettonu. Najgore je bilo kad bi nas carinici na povratku sve izbacili van, skupa sa svim vrećicama — katastrofa.

• Ira Payer

Jedna od poslednjih studija koja je objavljena u britanskim časopisima govori o šopingu kao načinu borbe protiv depresije. Tu se kaže da ovakvo potiskivanje depresije ima kratkotrajno dejstvo, koje vas opet uvlači u novu opasnost — zavisnost od šopinga i stanjivanje vašeg bankovnog računa. Ovaj zaključak sigurno pada kada se govori o šopingu u Beogradu 1970-ih godina. Naime, obilazak prodavnica u to vreme nije predstavljao borbu protiv depresije, već samu depresiju. I podvig! Podvig zato što je u gomili sakoa sa širokim reverima trebalo pronaći baš onaj sa uskim, ili vam trebaju cipele sa pačjim kljunom, a oko vas sve “šimike”, itd.

Jedna od meka za šoping početkom 1970-ih u Beogradu bili su “komisioni”. Ako niste imali sreće da neko vama blizak ide do Trsta ili u neki drugi grad zapadne Evrope, “komisioni” su bili jedino mesto gde ste mogli da kupite “original” farmerke. Pored “komisiona” bili su stacionirani šverceri, koji su, po nešto nižim cenama, prodavali istu robu. Sa švercerom biste otišli u obližnji ulaz. Obavezno ste morali da imate sa sobom novine, da bi na njima stajali prilikom brze probe farmerki. Ali tu nije bio kraj. U školama je česta bila pojava tzv. “naguzivanja” — overe etikete na zadnjem desnom džepu farmerki. “Original” leviske imale su crvenu etiketu sa belim slovima, a sve druge narandžastu sa crnim slovima.

Kada su se, početkom 1980., u prodavnicama obuće Beograd pojavile crne poluduboke cipele sa belim đonom, svi beogradski pankeri su požurili da ih kupe, jer je, na jednom posteru Sex Pistolsa, Johnny Rotten imao upravo takve cipele. Sredovečne prodavačice su se sigurno čudile nakostrešenim klincima koji su ulazili jedan za drugim i tražili samo taj model. Uveče, u diskoteci na Filozofskom, svi pankeri su bili isti, razlika je bila samo u broju.

• Branko Rosić