Satan Panonski

Mentalni ranjenik i svestran umetnik: pisao je poeziju i prozu, crtao, komponovao, pevao i svirao. Karijeru je započeo u Nemačkoj gde je upoznao pank, koji će veoma uticati na sve što je radio. Godine 1981. u tuči sa lokalnom mafijom u samoodbrani ubija čoveka. Zbog toga biva osuđen na više od deset godina zatvora, ali se ubrzo, umesto u zatvoru, obreo u duševnoj bolnici Popovača kod Zagreba. Tamo intenzivno počinje da piše. Pesme prvi put objavljuje 1986. godine, a izdaje i svoju muziku, najpre na kompilacijskom albumu “Bombardiranje Njujorka 1988-89”, a zatim i solo LP “Nuklearne olimpijske igre”. Održava koncerte, performanse, scenske nastupe i izložbe crteža. Kreće se svim alternativnim scenama Jugoslavije (Beograd, Zagreb, Ljubljana…) i izaziva pažnju alternativnih medija. Po puštanju iz bolnice 1990. godine, izlazi njegova zbirka pesama “Mentalni ranjenik”. Do početka rata održaće nekoliko koncerata, a zatim oblači uniformu Zbora narodne garde Hrvatske. Njegova dalja sudbina nije potpuno poznata, ali se zna da je u ratu izgubio život.

Kritičar Dušan Nikolić njegovu poeziju naziva “prvom hardcore gay poezijom na našem tlu”. Neki ga nazivaju “jugoslovenski Žan Žene”: obojica su dosta vremena proveli u zatvoru/ludnici, obojica su bili homoseksualnih sklonosti, opsednuti zločincima i zločinom

U slovenačkom gej časopisu Revolver neposredno po smrti objavljen je nekrolog Dejana Nebrigića o Satanu Panonskom / Ivici Čuljku (1960—1992). Uz članak su date dve njegove pesme. Citiram jednu: “Tog dana / kad dođem, povedi me / tog dana budi predsjednik / i poželi ono / što je samo bogovima dostupno / izaberi hotel za nas / i nasmij se jer smo ih zajebali / divljački, zagrli me i vrisni / toga dana ti si najjači / zubima svojim otkini / komad mesa mojega / ispljuni krv mi u lice / i reci, jebi se / nogama i šakama udaraj / skoči mi luđački na prsa / ko tigar za vrat ujedaj / i zaboravi one što lažu / tog dana ti si pobjednik / nije grijeh ma šta da učiniš / ti od sad za mene živiš / nasmij se, jer smo ih zajebali.”

• Uroš Filipović