Ribari
“Ko nije levičar u mladosti — nema srca, ko ne postane konzervativac u starosti — nema mozga”, reče neka budala i ostade živa. Ima jedna familija, utkana u temelje, tkivo i mitove prve i druge Jugoslavije, koja je potvrda da to nije istina. Otac Ivan i sinovi-sokolovi, Ivica i Jurica. Poput starca Vujadina i njegova dva sina. I priča o tome kako su sinovi priveli oca komunizmu.
Ivan je Ribar rođen u Vukmaniću, kraj Karlovca, 1881. godine. Već kao mlad advokat, u Khuenovo doba, aktivno se uključuje u politiku — prvo kroz saradnju Hrvatske stranke prava i Srpske samostalne stranke u borbi protiv madžarona i frankovaca, da bi kao zastupnik Hrvatsko-srpske koalicije u Saboru 1913. godine postao poslanik u Pešti. Redovan posetilac Srbije u kojoj je gledao Pijemont. U I svetskom ratu na ruskome frontu, kada mu se rađaju sinovi. Stariji Ivica, rođen u Zagrebu, 1916., po divnoj slovenskoj tradiciji, ponikloj na sujeverju, dobiva ime po ocu — prvom sinu odsutnog oca, vojnika, mornara, nevoljnika daje se očevo ime. Mlađi Jurica, rođen je u Đakovu, 1918. godine.
Ivan će postati predsednik Narodne skupštine Kraljevine SHS, u vreme Obznane, 1920–22., da bi u vreme šestojanuarske diktature kralja Aleksandra prešao u opoziciju, po sopstvenom priznanju, pod uticajem sinova, studenata beogradskog Pravnog fakulteta, članova SKOJ-a. Krajem 1930-ih, u isto vreme kada Ivica, poznatiji kao Ivo Lola, kao rukovodilac omladine pri KPJ-u sudeluje na evropskim omladinskim kongresima, otac se uključuje u izgradnju Narodnog fronta. Jurica, diplomiravši pravo, posvećuje se slikarstvu, primajući poduke od J. Bijelića.
Iz tog je vremena svima poznata fotografija Ivice i Jurice, u belim teniskim džemperima, nasmejanih, vedrih mladića, koja me je uvek nečim neodoljivo podsećala na fotografije braće Kenedi. Ispod glamura ugledne porodice kulja revolucionarni žar. Ivo Lola 1940. dospeva logora u Bileći, na Petoj Zemaljskoj konferenciji postaje član CK KPJ. S početkom rata, sinovi odlaze u partizane. U Užicu Ivo Lola postavlja temelje jedinstvenog omladinskog antifašističkog pokreta, po slomu Užičke republike odlazi u Zagreb, gde organizuje izlazak Nazora i Ivana Gorana Kovačića i inih patriota na slobodnu teritoriju Bosanske krajine, te se vraća u Foču, potom u Sloveniju, da bi se priključio Vrhovnom štabu. Jurica izvlači oca na slobodnu teritoriju. Ivan je na prvom zasedanju AVNOJ-a biran za predsednika Izvršnog odbora — praktično mesto premijera. Glavni je tvorac Odluka AVNOJ-a, partizanskog ustava.
U borbama za oslobođenje Kolašina, novembra 1943. gine Jurica. 27. novembra iste godine, prilikom poletanja sa Glamočkog polja, kada je kao kao šef vojne misije NOV trebao da poleti u Štab savezničke komande u Kairo, gine Ivo Lola. Od oca, koji će na II zasedanju AVNOJ-a, 29. 11. 1943. kao premijer podneti Odluke na glasanje, kriju smrt sinova. Niko nema hrabrosti da mu to saopšti. Kad je zasedanje završeno, pitao je samo: “Kako su poginuli, zna li im se grob?”
Ivan Ribar je postao prvi predsednik Narodne skupštine FNRJ. Umro je u februaru 1968., ne dočekavši vrelo proleće 1968. Srce bi mu zaigralo da je video sveti sinovski bunt u sjaju očiju miliona mladih širom Evrope. Sahranjen je kraj Jurice, u Zagrebu.
Ivo Lola počiva podno Eugenovih bedema Kalemegdana, u grobnici četiri heroja, kraj Moše, Ivana i Petra, u senci Meštrovićeva “Pobednika”. Sa klupa pred grobnicom se zaljubljenim parovima ukazuje jedan od najspektakularnijih zalazaka sunca u Evropi, kad žar vatrene lopte ugasne u ušću slovenske Save u evropski Dunav.
Početkom 1970-ih Korni grupa je učestvovala na Evroviziji s pesmom “Ivo Lola”. To se tada zvalo progresivni rock. Srce je na levoj strani, je li tako?
- Fritz Poljički