Radović, Dušan

U prvoj dekadi svog života beogradska radio-stanica Studio B imala je malenu ali odabranu ekipu. U prvobitnom timu bili su: Dragan Jelić, Borjan Kostić, Dimitrije Sladić, Slobodan Konjović, Voja Dobrivojević, Ivan Bekjarev, Petar Marš, Đoko Vještica, Zvonko Pantić, Aleksandar Kostić, Milorad Raković, Zlata Numanagić, Dušan Vraneš, Mara Simović, Dragan Marković… Svi smo bili negde oko proseka u svojim profesijama. Neko je bio i iznad toga.

Samo jedan je štrčao daleko ispred, satkan od superiornih stvaralačkih kvaliteta — Dušan Radović. Bio je genije u svom fahu. Što god da se prihvatio da promišlja, da piše, proizvodio je nedostižno. Uvek sveže, novo.

U predgovoru za treću knjigu “Beograde, dobro jutro”, zapisao je: “Ograničene su naše mogućnosti da mislimo i govorimo prvi put, da naša zapažanja budu nova i mlada”.

Ne znam šta bi se desilo sa daljim Duškovim stvaralaštvom da ga 1984. u njegovoj 62. godini nije savladala neizlečiva bolest. Znam da je sve što je do tada radio bilo i novo i mlado.

Navešću samo deo tog bogatog opusa, te dragocene ostavštine: radioigra “Kapetan Džon Piplfoks” (1953.), pesme “Poštovana deco” (1954.), “Pričam ti priču” (1963.), TV-serija “Na slovo na slovo” (1963-1965.), pesme “Vukova azbuka” (1971.), “Zoološki vrt” (1972.), aforizmi na talasima Studija B “Beograde, dobro jutro” I tom (1977.), II (1981.), III (1984.)… Bio je glavni i odgovorni urednik Pionirskih novina, lista Poletarac, urednik programa za decu Radio Beograda i Televizije Beograd, urednik Borbe, zamenik glavnog i odgovornog urednika Studija B…

Duška sam na jedvite jade izvukao iz Borbe u vreme kada se zbog finansijskih teškoća gasio Poletarac, taj najbolji i najpametniji dečji list koji je ikada pravljen u nas. Dugo se kolebao, a kada se odlučio, svima nam je laknulo: dobili smo ogromno pojačanje. Onda je nastao kraći period prilagođavanja i, opet, ubeđivanja da pored sjajnih tekstova koje je pisao za EPP Studija B, toliko drukčijih od svih dotada napisanih kod nas, ingenioznih sadržaja za pojedine emisije naše stanice (da pomenem samo briljantne priče za “Osnovnu školu Studija B”), krene sa nečim sasvim drukčijim. I, odluka je pala: šest puta nedeljno obraćaće se lično svojim promuklim glasom Beograđanima. Jednoga julskog ponedeljka 1975. rodilo se “Beograde, dobro jutro”.

Sa 23. sprata Beograđanke, odakle je mogao najdalje da vidi, Duško je punih devet godina ujutru tačno u 7:15 izgovarao reči, misli, poruke koje su pulsirale ritmom osećanja, briga, radosti, nada žitelja milionskog grada.

Emisija se spremala još od pet ujutru, kada je polazio iz svog stana kod Liona i na Bulevaru revolucije ulazio u tramvaj osluškujući razgovore ranoranilaca. Kod Markove crkve izlazio je iz tramvaja i ponekad upijao cvrkute preostalih ptica na beogradskom asfaltu. Zatim pešice do Beograđanke, pa do njenog vrha i njegove sobice. Predavao se onda laganom razmišljanju uz kafu i cigaretu. Negde posle šest počinjao bi da piše. Rečenice je glačao dok mu nisu legle do kraja. U sedam je bio spreman. Ulazio bi u studio tromo i namrgođeno. Tonac je nameštao špicu. Duško je krišom (od mene, jer je to bilo zabranjeno u studiju i režiji) popušio još jednu i u 7:15 izgovarao je ono što je za taj dan bilo važno, što mu je ležalo na srcu, što su njegovi sugrađani očekivali. Taj dnevni raport trajao je dva-tri minuta. I Duško bi opet namrgođen ali olakšan za jednu veliku obavezu ulazio u svoju sobu.

Nikada nije bio sasvim zadovoljan sa onim što je napisao i izgovorio. Plašio se da nisu zadovoljni ni slušaoci. Znao je da ga osluškuju, da njegova emisija ne ide u prazno, da svi od njega očekuju nešto posebno i to ga je uvek mučilo. Ponekad je padao u kratko očajanje što nije napisao na “nivou”, uveren da će razočarati vernu publiku. Kada bi čak nameravao da odustane, da tog dana propusti susret sa slušaocima, pomislio je šta ću ja kazati i krenuo u studio gde ga je čekalo i dodatno ohrabrenje tonaca koje bi za Duška bilo veoma važno. Njihov osmeh pun ljubavi i poštovanja obično je razvejavao njegova preostala kolebanja.

Od svega što je preko talasa Studija B izgovarao, trajno je ostalo ono što je štampano u tri knjige. Od sedam jutarnjih replika uzimao je samo jednu i ubacivao u knjige.

Smatrao je da ostalih šest ne zaslužuje da se štampaju. Toliki su bili njegova skromnost i strah da nije “nov i mlad”. A bar šest od sedam replika zasluživalo je da ostanu za večnost.

“Beograde, dobro jutro” bio je refleks zbivanja u tadašnjem trenutku, u životu koji se mučio ili radovao u hodu tekuće prolaznosti. Ali bilo je tu i misli za sva vremena. Evo pregršt ilustracija za univerzalnost Duškovih aforizama:

“Prednost sreće nad nesrećom je u tome što se sreća ne mora drugima dokazivati.”

“Najpre se volimo, a zatim dođe vreme da se više ne volimo. U međuvremenu se pregradimo decom i živimo svako u svom delu braka.”

“U ljubavi je lepo i zdravo samo ono što se radi. Ono što se govori je čist šund. Kad bi joj se sudilo po tekstovima o ljubavi, ljubav bi trebalo ili zabraniti ili oporezovati.”

“Sve naše greške potiču od mišljenja. Da nismo mislili, ne bi bilo ništa.”

Radović je često oštricu svog pera usmeravao i prema politici. Evo nekoliko njegovih misli na tu temu:

“Ne znam kako će se sve ovo završiti. Mi stariji ćemo se nekako izvući, jer nas neće biti tu.”

“Počeli smo da živimo kao oni protiv kojih smo se borili i koje smo pobedili i razvlastili. Kao da ih nismo mrzeli, kao da smo im samo zavideli.”

“Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša.”

“Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo.”

“Svaka čast socijalizmu. Da nije bilo socijalizma, danas bi drugi imali sve ovo što mi imamo.”

“Političari su nam mnogo bolji od politike. Ovo zaključujemo po tome što češće menjamo politiku nego političare.”

“Novinari odgovaraju samo za ono što napišu ili kažu. Još nijednom nisu odgovarali za ono što su prećutali”.

Za svu odanost gradu, za doprinose suzbijanju gluposti i osvetljavanju njegovih lepota, za disanje brigama, teškoćama običnih ljudi, njihovom nadom, verom u sutra koje će doći — nije dobio Oktobarsku nagradu koja je uručivana i mnogo manje zaslužnima. Pred smrt dobio je Sedmojulsku republičku nagradu.

Sam Beograd mimo svojih političkih vrhova nagradio ga je ljubavlju koju su obični ljudi i slušaoci gajili prema velikom piscu i prijatelju. U vreme kada je njegov jutarnji raport na radiotalasima prestao da odzvanja, jer je za te vrhove bio “korak ispred” podnošljivosti politički dopuštenog, na zidovima pojedinih zgrada pojavili su se grafiti — “Dušane, volimo te”. Kao zahvalnost i izraz ljubavi, jednom od beogradskih pozorišta dali su njegovo ime.

Šta bi on danas mogao da kazuje svojim sugrađanima da nije otišao? Kako bi lično doživljavao ono što nam se danas događa? Možda je i sreća za njega što nije doživeo ovakve i ovolike naše padove. Da li bi mogao mirno da stvara “Beograde, dobro jutro”, te humane i mudre izreke i misli, ili bi ga u svemu sprečio neki incident kao što se to i desilo kada je za života prestao da se javlja sa 23. sprata. Pričao mi je da je prestao posle jednog razgovora sa tadašnjim šefom partije grada koji mu je u prijatnom i iskrenom, kaže, susretu iskazao puno hvale za njegovu emisiju koju su osluškivale stotine hiljada Beograđana. Rekao mu je da su to sjajni tekstovi ali i kako su malo ispred vremena. “Nismo još kao društvo zreli da primamo sve te poruke, koje ponekad teško možemo politički da izdržimo.”

Duško je shvatio poruku, prestao je da se oglašava iz Beograđanke i stekao utisak da se šef partije u suštini slaže sa njegovim pogledima na tekući život u nas, na našu zbilju uopšte. U svakom slučaju, nije se ljutio na njega. Prihvatio je mišljenje kako je trenutno stanje duhova u društvu “usko grlo” za tako široke, istinite, ponekad ubojite piščeve misli.

Dušan Radović je umro prerano, u svojoj 62. godini. Nestao je ranog jutra 18. avgusta 1984., nekako u vreme kada se obraćao sugrađanima preko Studija B.

• Dragan Marković