Pas koji klima glavom

Na južnoslovenske prostore pas koji klima glavom stigao je, kao i sve slične besmislene i suštinski nepotrebne stvarčice u vreme sveopšteg poleta standarda. Fića je već bio “nacionalno vozilo”, a tristać se polako nametao kao statusni simbol više srednje klase. Kandi i Zanusi otvarali su put prvim domaćim veš-mašinama sa staklenim “prozorčićem” nalik na brodsko okno. Iako je bilo onih koji su lutku-psa, čija je glava bila fleksibilno pričvršćena za trup tako da se mrdala pri vožnji kako asfaltnim tako i tada neretkim makadamskim putevima — stavljali na Zastavu 750, pravi ambijent ove glupe igračke bio je “miletrećento”. Pa kada, onako elegantan, nekoga pretekne na prašnjavom putu, da poniženi vozač dobije i jedan klimoglavni pozdrav od cuke.

Viđen danas na zadnjoj platformi modernog malog renoa ovaj predmet deluje pomalo anahrono. Kao da nas, naknadno, uverava da postoji nešto prokleto u gadžetima — oni samo na prvi pogled izgledaju naivno i nevino — ko zna kako i ko zna zašto oni se sa odloženim dejstvom utiskuju u sudbinu naroda koji ih obožava. Veći deo onih koji su na platforme iza zadnjih sedišta svojih automobila stavljali pse što bezazleno njišu glavom i sami su se pretvorili u bića koja klimaju glavom.

• Mileta Prodanović