Magazin

Tonči Huljić je izjavio da je njegov muzički uzor Stivi Vonder. A Stivi je postao “čudo” jer je bio slepi muzički vunderkind u Americi. Kad si u Dalmaciji muzički vunderkind, pa makar i ne bio slep, zna se kakva je procedura. Otac ti kupuje sintisajzer i šalje te da radiš gaže. Repertoar ti je sastavljen po meri nemačkih turista što nose sandale preko čarapa. Oni piju miš-maš i šnaps, žene sa otromboljenim grudima im se sunčaju u toplesu, a deca imaju repove, plave brkove i slušaju Scorpions. Takve klijente je krajem 1970-ih zabavljao mladi Tonči, pomažući da hrvatski ugostitelji napune slamarice, a SFRJ trezore devizama. O tome će vam on retko pričati, jer vremena se, što reče Dilan (a inače je opšte poznato), menjaju.

Kad je nabrao dovoljno deviza i kupio veći sintisajzer, Tonči je osnovao grupu, za koju nije sigurno da se već od početka zvala Magazin. Mogla se, na primer, zvati Osmuđeni galebovi ili Šlogirani gusari. Tek, dalje sledi još malo sterotipije na drumu potonjeg uspeća. Šta ćeš kad u Dalmaciji osnuješ grupu? Pop grupu? Treba ti popularnost. A kako ćeš do nje? Jednostavno, prijavljuješ se na Splitski festival, jedinstven estradni spektakl u bivšoj Jugoslaviji, koji em prenose svi studiji u sklopu JRT, em se štampa dupla ploča i kaseta, pa se ove pesme slušaju čitavo leto u kolima i kavanama. Divota! Tonči & band-a (u kojoj su još bili Željko Baričić i Nenad Vesanović Keko), prvi put se na pomenutom festivalu pojavljuju 1980. sa pesmom “Zbogom klinci”.

Nakon debija, eto njih svake godine pevajući, po redu: “Zaboravi”, “Moje milo”, “Sjećanja”, “Dišpetozo moja mala” (nesumnjivi favorit!) i konačno hit — “Kokolo”. Reč je o parodiji radova Novih fosila (u stilu “E, moj Saša”), gde ušećereni ženski vokal peva o bivšoj romansi — ili sa mentalno zaostalim školskim drugom ili sa papagajem: “Kokolo, Kokolo, Kokolo moj!”. Ali, ne lezi vraže, pesma je postala fantastičan hit, pa se tako širom Jugoslavije pevušila i zviždukala, dok su Eurythmics tresli svetske top liste sa “Sweet Dreams”. Beše to davne 1983. godine. Maršal je još uvek živo živeo u kolektivnom sećanju nacije, a rukovodstvo zemlje je, kao i planeta, rotiralo.

“Kokolo” je omogućio grupi da snimi prvu ploču (za zagrebački Jugoton) i da formira muzički izraz koji će predstavljati mešavinu italijanske kancone, skandinavskog popa i mediteranskog šarma u koji je utkan simpatični dalmatinski izgovor. S početka Magazinovog egzistiranja, Huljić pokušava da reši problem pevačice, pošto su prve dve bile samo trenutna rešenja. I onda, pored silnih drugih, on bira Ljiljanu Nikolovsku, ljupkiju od Ljupke Dimitrovske, po čijem će vokalu grupa postati prepoznatljiva i nadasve omiljena. S njom pred mikrofonom snimljeni su albumi “Piši mi”, “Put putujem” i dva što nose naslove “Magazin”.

Nikolovska se početkom 1990-ih udala za paparazzo fotografa Jadrana Lazića (fotografisao bend za omote nekoliko ploča) te napustila muziku i domovinu, zamenila ju je Danijela Martinović, takođe slađana plavuša, a na njeno mesto došla je još slađa Jelena Rozga. Suština je u sledećem: sve pevačice Magazina su slatke i preslatke. One su prave Lolite i u muškaraca izazivaju čudnu žudnju; romantičnu, a ne animalnu privlačnost. One nemaju ništa zajedničko sa vampovima tipa Doris Dragović. Pevačicu grupe Magazin uvek prvo obasipate nežnostima, prosite, pa tek onda vodite u krevet. Takve ih je regrutovao Tonči, koji na pitanje koja je najbolja, kaže: “Rekao bih da je svaka bila najbolja za to vrijeme u kojem je radila. Prije Nikolovske, sa kojom smo postali popularni, bile su dvije pjevačice sa kojima nismo ostvarili neki specijalan rezultat, ali je to bila dobra polazna tačka i eksperimentalno polje, na kojem smo vidjeli šta valja. Tada sam sigurno shvatio što je to što treba raditi ubuduće.”

Muzikom Magazina od početka se bavi Huljić. On je dobro proučio radove Zdenka Runjića i Đorđa Novkovića, prostudirao aranžmane Nikše Bratoša i konsultovao Matu Došena, da bi došao do melodije koju sam u jednoj recenziji nazvao pomada popom, aludirajući na to da je po sredi, ili u pitanju, popularna muzika sa tipično mediteranskim šmekom; muzika koja sjajnu prođu ima kod kontinentalnih stanovnika SFRJ što čeznu za letnjim iskustvima i uspomenama (za doba one države, bend je prodavao po 300 hiljada svake ploče!). A zanimljivo je da u Dalmaciji na ovu muziku, posle unošenja određene količine maligana, ljudi reaguju — eksplicitno emotivno.

Magazin neguje dve vrste pesama: balade i veselice. Balade su “Put putujem”, “Tri sam ti zime”, “Dva zrna grožda”, “Nataša”, “Piši mi”, “Ginem”, “Idi i ne budi ljude” i slične. Veselice su “Sve bi seke ljubile mornare”, “Minus i plus”, “Gutljaj vina”, “Kokolo” i takve. Nema previše mozganja u toj muzici. Ona udara na prvu loptu — retko poseduje bitne znake vremena, već se bavi univerzalnim životnim iskustvima: propalim ljubavima i popijenim vinom. Seks se podrazumeva, svadbe se otkazuju, a primetna je i osetna doza religioznih tendencija. Ponegde se ušunja opijum i pokoji p(r)orok, kao i stih: “kad su ljubav i rat, na srcu pomakli sat…”.

• Dejan Katalina