Letovanje na hrvatskom primorju
Uvek bolje od letovanja na drugim obalama. Zašto? Po marksističkom principu prerastanja kvantiteta u kvalitet, nužno je da ubedljivo najduža obala ponudi i najbolje turističke atrakcije: od prirodnih lepota socrealističkih hotela (toliko prirodnih da su ih i životinje uvek nastanjivale, od raznovrsnih insekata, pa do zmija i škorpija) preko vrhunske ugostiteljske usluge (često i u divljem, kućnom aranžmanu), sve do zabavnih sadržaja (živeo Dragojević, najveći pivač sa rive!).
Slovenačka konkurencija, zbog hladnoće mora, mogla je da posluži isključivo kao usputni link za atraktivne šoping-ture u Trstu, čiji je cilj bio kupovina, prihvatljiva za komunistički reformisanu svest, atraktivne zapadne robe po prihvatljivim cenama, pre svega uvek trendy italijanske mode, naročito cipela. Crna Gora, uprkos pozorišnom festivalu u Budvi (koji je, ruku na srce, bio slaba konkurencija noćnim tulumima uz narodnjake i alkohol) i festivalu pop-muzike u Herceg Novom, nikada ozbiljno nije mogla da konkuriše hrvatskoj ponudi u ovoj sferi — muzičke manifestacije u Splitu uvek su bile prilika da se lansira nova zvezda yu-estrade, budući da je u domenu zabavne muzike hrvatska produkcija uvek suvereno dominirala (setite se samo nebrojenih pobeda pevača zagrebačkih producentskih etiketa na izboru za jugoslovenskog predstavnika na Pesmi Evrovizije).
Takođe, mnogi nezadovoljni Beograđani, psujući crnogorsku lenjost opevanu u narodnim vicevima, posle samo jednog letovanja, opredeljivali bi se za mnogo atraktivnije destinacije na nekom od mnogobrojnih ostrva (gde je i Tito odsedao, u svojoj vili na Brionima) ili na manje poznatim lokacijama, ne bi li se bar privremeno zaista odmorili od dobre usluge. Bosna i Hercegovina je, zahvaljujući malom, gotovo infuzionom prilazu na more, po nužnosti geografsko-fizičkih zakona već u prvom krugu ispala iz trke za pomorsko- turističku velesilu, a Srbija, utešena Adom Ciganlijom i verom — dok je Crne Gore i ona ima izlaz na more, ipak birala da svoju turističku ponudu svede na banje i planine ili da računa na proširenja apstraktne Velike Srbije u čiji sastav bi, verovatno, bila uključena i Azurna obala, a možda i ostrvo “večitog proleća”, Bali.
Makedonija je, svojim graničnim jezerima, mogla samo da simulira morsku ponudu slatkom vodom i da tavori na rubu svih hepeninga na lepom, plavom Jadranu. “Marko, marko, sunce moje žarko / Dođi na more”, nije pesma Novih fosila posvećena Marku, nego marki, omiljenoj valuti SFRJ, od koje su mnogi očekivali garant boljeg imovinskog stanja u periodu kada se završi sezona i dođe zima, najokoreliji državni neprijatelj sada patriotski orijentisanog hrvatskog turizma.
Ne mogu se, naravno, zaboraviti i sve one sitnice koje život i uspešni turizam itekako znače, a kojima je ponuda najduže obale svakako bila snabdevena: vešti pizza-majstori u tavernama razvlačili su testo pokretima dostojnim angažmana u kungfuškom-akcionom; banana-split bila je omiljena poslastica (i dalje je misterija da li je split (razdvojiti, preseći) zapravo engleska reč u ovom nazivu ili je reč o splitskom specijalitetu); pevanje lokalnih pevačica lokalnih narodnih pesama na lokalnim brodićima (čista atrakcija lokalnog egzotizma za inostrane goste) nasuprot obilasku i divljenju fancy jahtama, kolima i motorima iz stranog repertoara (opet čista atrakcija egzotizma za nas) hiljadu i jedna nepotrebna drangulija na mnogobrojnim štandovima.
Još uvek posedujem vevericu-štipaljku za dekorisanje zavese i šumeću školjku, ofarbanu u morsko-plavo, pod etiketom “uspomena iz…”. Ko bi tom divnom šarenilu, koje makar na dve nedelje godišnjeg odmora zabavlja i relaksira, mogao u potpunosti odoleti?
- Dušan Maljković