Ema esesa

Za razliku od većine popularnih neverbalnih razbrajalica našeg detinjstva (svakako najpoznatija i najrasprostranjenija je: “En den dinu sava raka tinu sava raka tika taka elem belem buf trif traf truf”) moja omiljena bila je sasvim kratka i izuzetno melodična, praktično bez tvrdih suglasnika, pa time i znatno drugačijeg ritma od ostalih. Glasila je: “Ema esesa esesa pipija”…

Nikada mi nije padalo na pamet da tragam za njenim eventualnim značenjem: detinjstvo je svakako jedini period u životu kada ne lupate glavu neodgovorivim pitanjima, kada stvari prihvatate onakvima kakve jesu, pa tako i činjenicu da “reči” u brojalicama ne znače — ništa. Ili, još preciznije, da značenje koje je iskazano glasovima i ritmom ali ne i rečima, nije moguće rečima ni objasniti.

Da nije baš tako, uverio sam se tek puno, puno godina kasnije. Maja 1999., na svom putu do Meksika, našao sam se u Ljubljani gde sam proveo desetak dana, družeći se, između ostalih, i sa Vukom Ćosićem (umetnikom iz Beograda, koji je već godinama stanovnik tog grada). U jednom od razgovora dotakli smo se razbrajalica. Tako sam doznao — ne bez popriličnog iznenađenja — da “Ema esesa” uopšte nije ono za šta sam je smatrao, nikakva zvučna poema u malom. Njeno značenje je konkretno i ne može se dovoditi u sumnju. “Tako se speluje reč ‘Mississippi’”, objasnio mi je Vuk, uz osmeh.

Bio sam šokiran, pa ipak: moje čuđenje nije se pretvaralo u razočaranje otkrićem da ono što smo godinama recitovali kao “Ema esesa esesa pipija” zapravo glasi “Em-aj-es-es-aj-es-es-aj-pi-pi-aj”, dakle, da naša neverbalna pesmica, ta čista Dada bez dadaista, na koncu ipak znači — nešto. I to: Misisipi. Ni manje ni više od toga.

Da li su je na ove prostore doneli američki vojnici tokom Drugog svetskog rata, naučivši njome lokalnu dečurliju koju je privlačilo njihovo prisustvo, a deca ko deca — zapamtila pesmicu ali zaboravila značenje, pa se ona slobodno širila dalje i živela među nama decenijama, stigavši čak do moje generacije za koju je (mada rođenoj samo dvadesetak godina kasnije) period Drugog svetskog rata delovao bliži Srednjem veku nego našem savremenom dobu? Ne znam pouzdano, ali čini mi se krajnje mogućim. Ratovi su neverovatna stvar. Eto šta sve, u tako drastičnim okolnostima, može stići do vas u paketu sa Trumanovim jajima, žvakama sa cimetom, pirinčem iz Južne Karoline i prvim džez pločama.

• Vladimir Arsenijević