Džinović, Haris

Iz redakcije su me zvali da radim. Kažu, moram da uradim intervju s Harisom Džinovićem. Gotivna je tema, nema šta, ali zar zamenik urednika mora po ovoj vrućini da se cima? Mora, tako je rek’o glavni urednik. E, dokurca. Uskačem u havajku i sandale. Grabim diktafon. Zovem taksi. Dobro je što se nalazimo u Interkontiju. Ipak je to još uvek fancy hotel i ima klimu. Možda će biti prijatno.

Šetam po holu ogromnog hotela. Prisećam se uloge Harisa Džinovića u mom neistorijskom životu. Pre rata često sam odlazio u Banja Luku. Imao sam tamo rođake i sjajno društvo. Sve pametna raja što čita Bukovskog i Hamsuna, sluša Waitsa i Van Morrisona, odlazi na otvaranja izložbi modernih slikara, pije i duva u neograničenim količinama. Sedeli smo jedne večeri kod nekog u stanu. Nas gomila. Pili i duvali. Slušali mjuzu i blenuli u televizor bez tona. Bilo je tu Muslimana, Hrvata i Srba. Možda i poneki Amerikanac. I onda neko reče: “Šššš, evo ga Haris” i pojača ton na televizoru. Haris brkat. Na temenu ćelav, a dole pustio repove. Liči malo na Stejsi Kiča. Nekad pevao cigansku muziku. Sad s osmehom peva o kafani. Sve to skeniram i kažem: “Zajebi te narodnjake”. A oni svi u glas: “Šššš! To je, bolan, Haris”. Onda smo slušali tog Harisa. Neko je još rek’o: “Matere mi, Haris je zakletva.”

Haris Zakletva pojavio se nakon par krugova po holu. Zapucam ka njemu i pružim mu ruku. On se malo unezverio. Jesi l’ ti novinar? Jesam, kažem, dok se rukujemo, novinar, bla, bla, bla. Odosmo da sednemo u zeleni restoran na piće i da pričamo. Haris je korpulentan. Ima vrat k’o Tajson. Nabijen prirodno. Ne baš preterano visok. Gusti brci. Nosi crni kačket da sakrije ćelu, a ispod kačketa vire crni repovi. Na njemu crvena polo majica bez kragne. Pije Hajneken. Ja sam naručio espreso s mlekom.

Pričali smo dugo. Sve je rek’o. Da se družio s Džordž Majklom u Parizu, al’ da nije peder. Da nije rekao da je Čola pičkica. Podmetnuli mu. Da će jebati majku Nazifu Gljivi kad ga sretne. Opet, da nije peder, nego su mu podmetnuli. Da je u Parizu za vreme rata živeo od ušteđevine. Da se njegovim glasom oduševio otac nekog člana Gipsy Kingsa. Da su mu sve ljubavi propadale pre braka. Ne zna zašto, samo se izduvaju. Da je revolucionarizovao folk muziku. Da je roker u duši. Da su rokeri uvek bili sirotinja. Da je Brega sjajan, ali da sumnja u kvalitet njegovih pesama. Da ga Boba Živojinović dere u tenisu i da mu je servisom slomio jedan skup reket: Kad taj zapne… Da nema šanse da je peder i da je jeb’o najmanje hiljadu treba. Da je k’o mali svirao harmoniku. Da ne spori da ume da se pobije, ali se gnuša kafanskih tuča. Da su osporavali njegov muzički dar. I da tome, ko je za njega rek’o da je peder, jebo on mater. I da ga boli kurac što neko kaže da je on peder. To je već bilo posle trećeg piva.

Rastao sam se sa Harisom ispred toaleta. Krenuh kući, a on da izbaci pivo iz sistema. Sutradan putuje u Crnu Goru, gde ima ugovorene tezge. Čim sam izašao iz hotela, počeo sam da umirem od smeha. Toliko je puta ponovio da nije peder! Svako bi rek’o: mora da je peder, čim se toliko brani. Opet, znam i neke ribe koje je kres’o. Mene nije startovao. Dobro, možda zato što sam loš frajer. Stvarno me nasmejao do suza. Jaran kojem su se na koncertu u Sava centru žene masovno bacale u zagrljaj i gađale ga megabrusevima. Kažu da su fotelje nakon koncerta bile užasno vlažne. A i frajeri, kad se unerede od rakije — legne im Haris k’o stiskavac na ekskurziji. I tako, šetam po onoj tropskoj vrućini nazad kući i konstatujem: “Ovaj Haris, stvarno je, bre, zakletva!”

• Dejan Katalina