Čovječe, to ti je bil Jagger!

Osobno ne poznam nikog ko je 1976. bil tolko pametni, pa da se setil da za 21. i 22. lipnja, kad su Stonesi prvi put svirali u Zagrebu, zeme karte za obadve večeri — ono: prvu večer se odvali kak se šika, a drugu, kad je več stari freak, lepo sedi i uživa…! Ne velim da ni bilo takvih, ali i ja i svi ljudi kaj ih ja znam, svi smo kupili karte za jednu večer (ko je kak stigel, se razme; a ja za prvu, i to se razme!): bili smo sretni kaj smo se uopče domogli onog kaj nam po pravu ljubavi prema Stonesima pripada!

Karte su koštale, ak se ne varam, podnošljivih 15 nečeg (glavih, soma… dinara), a možda su brojke bile druge. To se bi dalo provjerit — pa znam: ljudi čuvaju svoje uspomene na dane kad su prestali živjet. Al di bi sad ja zbog nekog nevažnog podatka o novčanoj vrednosti uspomena išel prijatelje terat da kopaju po svojoj mladosti. Pa svi su več odavno ostarili, puno njih, skoro svi, počeli su živit onaj život kaj su ga kaj limači prezirali iz dubine svojih mladih duša. Postali su robovi obitelji (koje su svakako stekli), zajebavaju se na poslu (koji valjda imaju) i patiju za lovom (koje nikada nisu imali dost. I nebuju — to je sad več svima jasno.). A neki su i bez toga otišli u kurac!

Al kaaaaj… Pa nisu oni jedini! Gle samo sad: ko da ove ulaznice za novi zagrebački koncert Stonesa nebuju završile izmedžu stranica najdražih knjiga, medžu gačicama i slikicama, u urednim i pomno čuvanim i lepo pošlihtanim zbirkama relikvija kaj se držiju pod privatnim oltarima, u ormarima, po kištrama i kutijama gdi buju isto tak požutile i uvenule kaj i njihovi vlasnici pod udarima atmosfere i vremena. Ko da Dorian Gray postoji… Ko da i sad mladi ljudi sebi ne govoriju: Nebum nikad ostaril…

Kaj se, pak, mene tiče, ja sam odavno navčil da uz Stonese nikak nejde ljiga od sečanja na “bolje”, mlade dane. Ma zajebi stvar, čovječe! Kaj, buš opjevaval herojske događaje i vreme kad si, olfo, bil frajer, glavni jebač, štemer…? Možda si i mogel bit jedno od tog, al onda nisi bil drugo i opet niš. A gle Stonese! Boli njih znaš kaj za uspomene! Su bili i ostali normalni ljudi! Svaku disciplinu, svaku vlast steraju u kurac kad hoče. A samo poglej — se sečaš možda imena nekog političara iz šezdesetih? Sedamdesetih? Ma, ni osamdesetih, čovječe! Tak buju začas i ove zaboravili! Kog briga za to smeče. A Stonesi? Čovječe, to se ne trebaš sečat, to je tu! Pa celi život su nam opjevali! Pa koliko ljudi na ovom svetu može reč: “Kad sam se ja prvi put poševil, joj, zaboravil sam kak se komad zval, al znam da je sviralo Paint it Black”, na primjer, ili: “Putovali smo nekam na more, a neko je puštal Gimmie Shelter”, “Tak sam se odvalil na Undercover of the Night”, ili: “Joj, tak mi je bilo grozno ‘78., bil sam u vojski, a onda sam čul Miss You”… (e, znaš ono, “Uuu, everybody waits so long…”).

Jebiga, ja kenjam protiv svojih vršnjaka kak su ostarili, a sam se nemrem sjetit ko je na koncertu Stonesa u Zagrebu sviral kaj predgrupa. Dobro, i to se može provjerit, samo pitaš Darka Glavana, on sve zna! A ja znam samo da je gost bil Billy Preston, u to vreme je imal hit (da nebi rekel uspješnicu?) “Nothing by Nothing” — jeomipas ak još i danas to nebi znal odsvirat…

Sečam se da je Jagger htel da z njim pjevamo “You Can’t Always Get What You Want”… Ma nemoj! Da nebi neko pjeval? Pa čekali smo petnajst let da nam dodžeju, i sad mi se bu neko deral u uho? Pa ja prvi nebi dal! Jebomipas, onaj stolac bi mu na glavi potrgal! I niko ni zapjeval. Čovječe, sedili smo i gledali i u glavi vrtili sve kaj smo znali i puštali da nas nove stvari s “Black and Blue” ufuraju u novi svjet! A Jagger, mislil je da je došel med neke ljudoždere, valjda, onak z šakom mahne po zraku i veli: “You, Zagrebians!…” Ono, steral nas je zapraf u kurac! Ma nema veze! Nama je bilo važno da smo ih mi vidli. Je: to je bila prva turneja z Ronnyjem Woodom. On je došel — kaj da je z nama od početka. Moram priznat da, kad je Brian več moral otič, da mi Taylor nekak, ka’a znam, ni mi bil baš… Dobro, lepo je otpičil “Time Waits for No One”, da bi reč rekel, al isto je tak to mogel odsvirat i Ry Cooder ko kaj je sviral na “Sister Morphine”… Kak je bilo na koncertu? Jebiga, neznam. Fantastično.

Pre neg kaj su Stonesi došli, neki je frajer u parteru šiknul u zrak neki plamen, onda je došla murja i (ni mi drago priznat, al istina je:) elegantno su ga odfurali van. Onda je iz mraka ruknulo: “Honky Tonk Women”! Miki se spustil z neba onak z leve strane pozornice i — jebiga… To je išlo jedno za drugim kaj po žnjori… Keith si je priuštil “You Gotta Move”, došli su još neki dečki kaj su do tad bili backstage i onda se njih osam zagrlilo z njim kaj da “piva klapa”. U sredini svirke tak su odprašili “Midnight Rambler” da smo se zmrznuli: kad ono krene polako, Miki onak kaj izdaleka isfura: “Did you hear about the Boston…” — zum! — kad ga naglo presječe… (“…Strangler”) Miki se zrušil na pod, svetla su se pogasila. Ostal je samo Keith… (Je, to je bila pjesma o bostonskom davitelju.)

I posle kad sam gledal, uvijek se vidlo da su Stonesi na svakom koncertu pričali neku priču, uvek se razvijala neka drama. Na toj turneji je na kraju išlo “Streetfigting Man”. Tad je Jagger zel hamper z vodom, zlejal ga je prvo sebi na glavu, a onda drugi i treči ruknul u publiku. Kaj? Da se ohladimo? Dobro, kad su to svirali u Altamontu, znamo kak je završilo… A za njih je 68. več tada davno prošla. Samo se kod nas stalno slavi nekaj iz prošlosti.

Osim tog, svi smo prvu večer čekali “Angie”. Niš. Oni kaj su išli drugu večer, veliju da je bilo. To samo znači da treba ič na svaki koncert Stonesa.

Sad se bum ja nekaj setil. Prošlo je puno vremena, al nisam primetil da je neko zapisal jednu anegdotu kaj ju je doživil, bolje reč u kojoj je sudjeloval jedan moj odavno več pokojni znanac. Priča ide ovak:

Tih dana kad su Stonesi svirali u Zagrebu dodže taj znanac u jedan lokal na Kaptolu (nebum spominjal ime) i sedne se lepo, kad — u lokal ulaziju Jagger i još neki čovek. Sedneju se za jedan stol i čekaju konobara. A konobar niti da bi. I ovi dva mu pokušaju dat neki znak, al niš — konobar ne jebe. Tu moj znanac pozove konobara i veli mu nek ode k ona dva gospodina i nek ih pita kaj bi si popili. Ode ovaj, gospoda naručiju piće, konobar im ga napokon donese, a Jagger nazdravi mom znancu. Kad su popili, gospoda odeju anva. Zove moj znanac konobara i pita ga:

“Čuj, znaš ti ko je to bil?”
“Pojma nemam”, veli konobar.
“Pa, čovječe, to ti je bil Jagger!”
Konobar se lupi po čelu:
“Jebo ti bok! Pa mogel sam ih oderat!”

A nikad nismo doznali ko je bil onaj drugi čovek. A sam taj čovek toga se vjerojatno ni sam više ne sječa. Jebeš uspomene. Tak i sad: umesto svega onog kaj je bilo imaš Stonese. Zaboravi sve i niš ne brini; jedan moj prijatelj dobro veli — Stonesi buju ionak svirali i u 21. stolječu!

P.S. Sebi sam bil rekel da bum svoj rock‘n’roll završil tak da bum Stonese gledal u Londonu. I napravim sve kaj je trebalo, najdem sponzore i lepo si zemem avionsku kartu — 22. 8. 1998., Wembley stadion. Kad, Keith se zronda z lojtre, kak su nam rekli, i zajebe celu turneju. Svi se datumi pošeremetiju. I kaj se dogodi? Umesto da su svirali u petom mesecu u Zagrebu, sve su odgodili za — 22. 8. 1998.! O jebo ti bok! Tak ih nis videl ni u Zagrebu ni u Londri. Oni tu, ja tam! I tak ja sad nemam svoj kraj! A moj prijatelj vmrl na kraju prošlog stolječa.

• Borivoj Radaković