Čolić, Zdravko

Prva zvezda čiji je poster u prirodnoj veličini izlazio u nastavcima sedamdesetih godina u najpopularnijem tinejdžerskom časopisu Zdravo. Uspeo je da osvoji crvenokosu Fridu, pevačicu tada najveće svetske grupe ABBA. Bio je zvezda takvih dimenzija da mu je čak i Tito, prilikom jednog susreta, sa divljenjem priznao: “Ti uživaš!”.

Tokom druge polovine 1970-ih pokušao je da napravi svetsku karijeru snimivši za jednu nemačku disko-kuću singl “Robot-man” pod imenom Dravco. Kao rođeni Sarajlija, pozajmio je glas Vučku, maskoti Zimskih olimpijskih igara u tom gradu 1984. Tokom čitave karijere pratile su ga glasine da je gej.

Živi u jednom od najlepših krajeva Beograda, Košutnjaku, i na putu do centra grada (u slučaju nevremena ili štrajka Gradskog saobraćajnog preduzeća) često, kao pravi džentlmen, poveze poneku žensku osobu, prvenstveno one starije. To ostavlja nadu mnogim Beograđankama da će ih jednog dana, možda, provozati Zdravko Čolić.

• Branko Rosić

Amerika, 1995. godina, čikaška zima. Oštra i besna na sve što živi. Sedimo u toplom kafiću, u niskoj zgradi ušuškanoj između čikaških arhitektonskih giganata. Za stolom Šone, bivši Jugosloven, i ja, bivša Jugoslovenka, i jedno deset “njih”, Amerikanaca.

Teme se nižu jedna za drugom. Pitaju nas sve i svašta, šarmantno blesavi u svojoj dečijoj naivnosti i neoptužujućoj neinformisanosti. U neko doba, krene priča o muzici. Pričaju o nekom Kennyju Rogersu, pa tamo neki Bruce Springsteen, pa neka Janis Joplin…

Ja se zagledam setno u neku daaaaaleku tačku i kažem im: “Ljudi, sve je to krasno, divno, predivno! Svi su oni super, nemam reči. Ali… Zdravko Čolić!” I tu nastade tajac.

Krenem ja o glasu, o stasu, o šarmu i harizmi, o svilenim košuljama i Lokicama, o ženama i nesvestici, o ludim glavama i zvezdicama, o ciganima čergarima i Ružicama zrelim kao kruške…

Pola sata sam ja zborila, Šone se ubacivao, a oni ćutali kao mule. E, ljudi! To je to… SFRJ at its best! Što bi rekli braća Nemci: “Sehen sie dieses Land? Das ist Zdravko!”

• Mina Babić