Bulj, Jovan

Baletan među saobraćajnim milicionerima, najčuveniji naš saobraćajac, legenda beogradskih trgova, večiti drugoplasirani na evropskom takmičenju saobraćajaca, besprekorni dendi u svojim snežnobelim uniformama zlatnih širita i dugmadi, dirigent u belim rukavicama, oštrog pogleda pod dubokim, visokim šlemom (treba li napominjati da je i on bio bele boje?) nalik na one koje nose engleski bobiji, jedno vreme čak i počasni gost saobraćajne policije grada Londona, ukratko jedan od onih tako retkih ljudi koji nam ubedljivo, sopstvenim primerima, dokazuju da se velike umetnosti kriju i u prividno najprofanijim zanimanjima, i da je svaki rad uzbudljiv ukoliko se čini sa velikom ljubavlju.

Jovan Bulj je ujedno i Kandid naših dana. On je dobro znao da se najuzbudljivija igra odvija uvek na malom prostoru i da treba samo “okopavati sopstvenu baštu”. Iako je to činio svesrdno i bio uzor mnogima — nije u potpunosti uspeo. Ražalovan iz razloga koji su meni ostali nepoznati (sklonost alkoholu navodi se kao barem jedan od njih), on već godinama tavori radeći kao čuvar na jednom od beogradskih parkinga. Pre nekoliko godina gostovao je kod Vanje Bulića u emisiji “Crni biseri”, a tamo nikada ne gostuju uspešni. Sve smrdi na bedan kraj, pa ipak, mi i dalje verujemo u Jovana Bulja.

Ponekad, kada su saobraćajne gužve na beogradskim ulicama neverovatne, kada život ponajviše liči na hroptanje, kada ne znamo hoćemo li se ikada izvući iz svih sranja u koja smo tako jadno zapali, njegova bela senka kao da lebdi nad tužnim haosom dole, u svom najsvečanijem izdanju. Tada uzdišemo jer znamo da bi život ipak bio lakši i lepši kada bi on, barem još jednom, mahnuo rukom u blistavoj beloj rukavici i uneo nešto reda i lepote u haos oko nas.

• Vladimir Arsenijević