Akademija republika

Sećate li se mesta na kojem je u filmu Nebo nad Berlinom nastupao Nik Kejv? Ili scene iz kluba kojom počinje film Glad za krvlju Tonyja Scotta? Negde krajem 1970-ih godina prošlog veka, zemaljskom kuglom su zavladala ovakva, “crnim svetlima” obasjana mesta, privlačeći sva noćna bića gradova u kojim su se nalazila, sve one kojima je želja da šokiraju i budu šokirani bila nasušna potreba duha.

Možda preterujemo? Ne. Možda smo jednostrani? Pomalo.

Stvar je u tome što je klub Akademija, u toku svoje istorije, bio mnogo više od okupljališta za ludake, darkere, pankere, sataniste, frustrirane i neurotične. Anali ovog mesta beleže da su početkom 1980-ih godina u jednom trenutku ekipom zavladali “uglavnom šminkeri” i da su se od muzike uglavnom puštali Bouvi i Feri. Potrefilo se, međutim, da je baš u to vreme ovim klubom upravljao tadašnji student FLU, potpuno nekonvencionalan i svestran lik, Saša Sopček. Ozbiljno shvativši svoj zadatak da izblamiraju i konceptualno raskrinkaju “džibera” i “seljaka” u svakom od prisutnih nalickanih smradova (što su im dotični mazohisti pasivno i dopuštali), a da svakome kome tadašnje diskoteke grada Beograda ne bejahu po meri obezbede dobar provod, on i još nekolicina legendarnih faca učiniše da otpočne zlatno doba kluba Akademija, koji će od tada pa nadalje važiti za kultno mesto, i kome će neprilagođeni individuumi ovih prostora stremiti kao svome svetilištu.

Kako je to konkretno izgledalo? Recimo da je jedno veče ovaj klub, na zgražanje prisutnih, ugostio tridesetak kokošaka (pravih), koje prisutna šminka, umesto da iz fazona izgazi, blazirano i sa mnogo poštovanja, prihvati kao sebi ravne. Druge večeri je uz puno muke niz stepenice diskoteke nekako spušten jedan lep beli konj. Da, konj. Nekom sledećom prilikom je umesto dj-a nastupao ciganski ansambl od jedanaest članova, pa su se svi primili da igraju “šote”, a jednom je umesto muzičkog programa priređeno veče dadaističke poezije u izdanju zvezda kultne radijske emisije “Tup-tup”, Saturnijanca i Mister Iksa, praćeno scenografijom napravljenom kao lavirint od plastičnih folija.

Generacija 1984. se tada tek zagrevala u parkiću iza SKC-a, a onda je dostignuta kritična masa i Akademija je postala pankersko mesto. Vazduhom je prostrujao elektricitet agresije, koji su redari na ulazu kluba bezuspešno pokušavali da drže na odstojanju. Devojkama su lupani šamari, surove tuče tipa 3 on 1 održavane su svakog drugog dana, letele su pivske flajke. Izgledalo je da se situacija otela kontroli, pa je u poslastičarnicu, na tridesetak metara od ulaza kluba, trajno postavljena policijska patrola.

Nekoliko godina kasnije, stvar je malo iskulirana. Ljudi su se odjednom obreli u saznanju da je mesto na kome se svake noći nalaze, nešto, bar u ovom delu Evrope, posebno. Posedovati rezervat za sve manifestacije barbarogenija, kao što su povraćanje po prisutnima, polivanje pivom, ustondirano valjanje po podu, ili javni peting na bini, značilo je biti povlašćen za jednu dimenziju duha.

Naravno, trebalo je prvo proći kerbere na ulazu. Ustvari, prvo je trebalo doći do njih. Gužva je počinjala negde na početku Rajićeve ulice, pojavama tinejdžerki i mladića-siledžija. Bilo je potrebno gajiti neku vrstu zen-budističkog pristupa životu da biste sve to prebrodili i nastavili ka ulazu, koji je redovno bio zakrčen telesima. Na kraju, ako biste kojim slučajem posedovali propusnicu i zmijsko telo vično migoljenju, dolazili biste do samih vrata koja su, onako štrokava i nehigijenska, znala da budu zatvorena po celih sat vremena. Na kraju vrata bi se otvarala i vas su uz mnogo sreće propuštali, uz prethodno pretresanje u potrazi za hladnim ili toplim oružjem. Devojke su podvrgavane naročito grubom tretmanu, i ukoliko bi u pitanju bila vaša devojka a vi se pri tome nešto bunili, postajali biste siguran kandidat za batine od strane redara. A onda, užas se završavao, i počinjalo je podzemlje za kojim ste žudeli, podzemni svet crnih usana, somnambulnih poruka na poluodranim zidovima i hronični nedostatak vazduha, temperature 40˚ i smradnog od oznojanih pazuha. Ipak je bilo tako lepo…

Nemoguće je nabrojati sve što se dešavalo tih godina: Fleka, Albert Kalašnjikov, SCH, matori Lubarda, Psihomodo Pop, TO Frizure, Koja, S.T.R.A.H., Haustor, Rambo Amadeus, a još je manje moguće setiti se svih onih čije je prisustvo činilo kolektivnu svest koja je svoj naslov nosila u grafitu koji je ukrašavao ulaz u klub: “Akademija Republika”.

Akademija nije nikad bila monožanrovsko mesto. Uz pank je uvek opstajala i šminka, uz hardkor i treš su, ruku pod ruku, išli i haus i rep, klupski umetnički eksperiment kao i sleng i smrad ulice. Ipak, ona je uvek ostajala mesto na kojem je epileptični napad uvek bio kul, pa čak i poželjan, mesto besne, besane energije. Otkako su je poslednji put zatvorili, ili jednostavno odustali od nje, mi, njeni poklonici, primorani smo da kao gluve kučke bazamo gradom, da činimo beskrajne regresije kako bismo se prilagodili komercijalnim načinima zabave od kojih smo nekad davno bežali u azil “Rupe”, kako smo iz milošte zvali naš klub za drugačije.

• Dušan Vukasović