Više od igre

Sredinom 2002. godine, na stranama beogradskog lista Blic, u izveštaju sa fudbalske utakmice između Radničkog iz Obrenovca i Budućnosti iz Banatskog Dvora, utakmice koja je odlučivala o tome koji će od ova dva tima ući u prvu ligu, novinar je napisao: “Sve je podsećalo na seriju ‘Više od igre’ i utakmicu između Radničkog i Građanskog.” Nije ovo prvi put da se novinari pozivaju na ovu seriju.

“Više od igre” snimljena je 1975. ali je bila u bunkeru dve godine. Režiser Zdravko Šotra je u nedavnom intervjuu otkrio da su neki ljudi iz vladajućih struktura imali zamerke na ovu seriju. One su se odnosile na činjenicu da je ona promovisala građansko lice Srbije pred Drugi Svetski rat i da u njoj nije dovoljno jasno prikazana “progresivna” uloga Partije. Serija “Više od igre” odvija se u Gradini, izmišljenoj varošici u Srbiji. U njoj su glumila tada najveća glumačka imena: Pavle Vujisić, Đuza Stojiljković, Mića Tomić, Petar Božović i mnogi drugi.

Odmah da vam kažem: nisam nikakav stručnjak za domaće serije i filmove. Mnogo se bolje razumem, recimo, u američku seriju “Sopranos”. Mogao bih satima da vam pričam o sjajno profilisanom liku Tonija Soprana, mafijaškog bosa iz Nju Džerzija. Takođe, jebe mi se za predratnu “građansku” Srbiju, ona me zanima koliko i blebetanje o hrvatskoj “kulturi”. Deca komunizma su mi uvek bila zanimljivija od slinavih potomaka starih Beograđana. Ali jasno mi je da sada “Više od igre” gledam drugačijim očima, iako sam je jako voleo i kao klinac.

Godine 1999, u vreme “Milosrdnog Anđela”, ljudi sa tadašnje Radio Televizije Srbije počeli su da prikazuju seriju “Više od igre”, sa ciljem podizanja patriotskog morala kod civilnog stanovništva. Kada sam se, jednog majskog utorka, isprativši neke drage ljude u inostranstvo, vratio kući, na televiziji je počinjala ona čuvena epizoda sa utakmicom između Radničkog i Građanskog. Ta scena je ključna za razumevanje i nekadašnjeg jugoslovenskog fudbala. Kad Đuza Stojiljković, koji u seriji glumi lik Apotekara, najvećeg navijača Građanskog, dovodi svog daljeg rođaka, inače fudbalera nekog moćnog stranog kluba (glumi ga Voja Brajović), da pojača tim, svi su ubeđeni da je Radnički unapred slomljen. I tako zaista izgleda, barem na samom početku utakmice. Građanski vodi sve do trenutka kada na teren ulazi, za tim Radničkog, klinac Nemanja. Preokrenuvši rezultat, on donosi pobedu Radničkom.

Upravo to je sama suština našeg fudbala. Ako to razumete, razumećete onda sigurno i sva ona čuda koja je, valjda početkom 1980ih, u kupu UEFA pravio Radnički iz Niša. Svi preduslovi moraju biti ispunjeni, a to je: moćan tim iz inostranstva, sindrom David i Golijat, s tim da je David uvek Zvezda, Partizan ili Radnički. I uvek je pojedinac, a ne ceo tim, taj koji preokreće rezultat. Tako je bilo i 1980ih, u susretu Zvezde i Benfike, kada u drugom poluvremenu, dok moćni tim iz Portugala vodi, ulazi Rajko Janjanin. Na kraju je rezultat bio, mislim, 3:2 za Zvezdu. Tako su u Beogradu prolazili i Bajern, Real, Arsenal. Menjali su se pojedinci, menjao se “mali Nemanja”. Sećate se valjda da je Piksi skoro sam vodio i izjednačavao protiv Milana! Ili utakmice Francuska-Jugoslavija, 1984, na evropskom prvenstvu u Francuskoj? Sećate se Miloša Šestića? Onih njegovih ulaza u kazneni prostor moćnog francuskog tima, tada evropskog šampiona. Pravio ih je smešnim. A Zvezdinog fudbalera Stamenkovića, kasnije kralja malog fudbala u Americi, kad protura loptu kroz noge najvećem nemačkom fudbaleru Francu Bekenbaueru? Poslednji put se “mali Nemanja” pojavio u liku Dejana Stankovića, na utakmici Zvezda-Kajzerslautern. 4:0 je bilo, za Zvezdu, a Stanković, koji je tada imao možda sedamnaest godina, dao je dva gola.

I još nešto, što vam je naprosto moralo upasti u oči ako ste gledali ovu seriju iz zlatnih 1970ih te grozne 1999. godine. Mogli ste da vidite pripadnost Evropi u malim naznakama. Gradina je, potencijalno, svet. Režim je, puštajući “Više od igre”, postigao tipičan kontra-efekat. Umesto željenog patriotizma, produbila se odvratnost prema vladajućoj garnituri, i nostalgija za 1970im godinama, periodom kad su ove epizode premijerno prikazane. A sve je bilo drugačije planirano. Radio i tv-program kojim smo bombardovani trebalo je da nam pokažu da nismo zauvek otpisani i da nas pripremi za nešto što je više i zajebanije od igre. Igre koju smo još na samom početku izgubili.

  • Branko Rosić