Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac

Da preko jedne stvari stignem do druge, naučio sam odavno. U srednjoj školi, kao veliki fan engleskog benda Bauhaus, kupovao sam sve časopise koji bi donosili tekstove ili fotografije tog sastava. Tako sam u jednom broju NME-a našao upitnik o omiljenim knjigama, filmovima itd. pevača Petera Murphyja. Videvši da obožava Oscara Wildea još istog dana sam se iz biblioteke vratio sa Slikom Dorijana Greja. Klinačko dahtanje na Jodie Foster u filmu “Taksista” privuklo me je režiseru Martinu Scorseseu. Tako me je u najranijoj mladosti paljenje na Bijelo dugme odvelo Sarajevu i izazvalo kratkotrajnu ali intenzivnu ljubav prema ovom gradu koji mi se činio većim od rodnog Beograda. Pitao sam se kako to da baš “svi” dolaze iz Sarajeva — i Dugme, i Čolić, i Teška industrija…

Ubrzo posle moje prve kupljene rock-ploče, LP-a “Šta bi dao da si na mom mjestu” Bijelog dugmeta, na televiziji sam počeo da gledam sarajevsku emisiju “Teversenove bajke”. Ona je emitovana subotom predveče i trajala je oko pola sata. Koliko pamtim, bili su to tv-skečevi kao, kasnije, “Top lista nadrealista”.

Meni to nije bilo bitno. Važno je bilo što su u svakoj emisiji po jednu pesmu svirali Bijelo dugme i Teška industrija. Sećam se da je vođa Teške industrije Gabor Lenđel objasnio veliku popularnost Dugmeta time što je u “Teversenovim bajkama” Bregović promovisao novi album, dok je Industrija izvodila namenske pesme. Posle ove emisije usledila je serija “Odlikaši”, opet sarajevska televizija. Sećam se dobre ribe iz serije, Suade Kapić, i pesme sa špice: “Odlikaši ponosno stoje / Pred novom školom, pred životom / Da li su stvarno odlični bili / Znaće se otom potom.”

Opet me je Sarajevo prigrabilo nečim novim. Činilo mi se da nijedna druga televizija nema savremenu seriju kroz koju promiče rock‘n’ roll. Jer, jebeš Čkalju, jebeš “Gruntovčane” i matorog Zagorca Dudeka kojeg ionako ništa ne razumem! “Odlikaši” su bili prava stvar: farmerke, ekskurzije i gimnazijske rock-grupe. Sećam se svog ranog, dečijeg razočaranja i tuge kada je ova serija skinuta sa programa uz ocenu da je promašaj i da vređa instituciju škole.

Te 1976. godine najbolja riba u mom soliteru, Neda, počela je da se zabavlja sa nekim Sarajlijom, Senadom, koji je imao istu dugačku i kovrdžavu kosu kao Bregović ili gitarista Teške industrije, Vedad Hadžiabdić. Imao je belog fiću sarajevske registracije sa reli-volanom i crnom trakom preko krova. Pošto sam bio znatno mlađi od njega, morao sam da izmislim nešto da bih ga upoznao. I samo što nisam pao u nesvest, kada mi je rekao da radi kao majstor svetla na koncertima Teške industrije. Ko zna da li je to bilo istina? U svakom slučaju, ja sam odlepljivao na njegove priče o sarajevskim muzičarima. Uvek kada bih video da dolazi po Nedu, prekidao bih basket i odlazio do Senada, tako da su me jednom drugovi upitali: “Koji ti je? Jesi se zaljubio u njega?”

U to doba, žarko sam želeo da posetim Sarajevo i vidim taj grad koji daje “najbolje stvari”. Zato sam sa drugaricom iz razreda, Draganom Obradović, koja se ložila na Bijelo dugme, nagovarao nastavnicu da idemo na ekskurziju u Sarajevo. Ali i te i sledeće godine, naši autobusi su otišli na neko drugo mesto.

Posle je došao punk i moja ljubav prema Sarajevu je prestala. Glavni je bio London i kako nagovoriti roditelje da te upišu u letnju školu jezika u Engleskoj, pa da onda šetaš Kings Roadom gde se nalazio butik Sex Malcoma McLarena i Vivian Westwood, u kojem su oformljeni Sex Pistols. Sarajevo je za mene postalo “seljački” grad, totalno out. U SFRJ su mi bili zanimljiviji Ljubljana, Rijeka i Novi Sad. Došli su Pankrti, Parafi i Termiti. Čak se i Bregović ošišao i počeo da pravi ska pesme, Teška industrija se raspala, a zgodna komšinica Neda počela da ulazi u novije i skuplje automobile koji su je čekali ispred mog solitera.

Kasnije, u doba kada sam već izlazio iz puberteta, svi gradovi SFRJ postali su mi dosadni, pa sam počeo da po zapadnoj Evropi obožavam one hladne gradove, sređene crvene kuće i sjajne staklene čaše sa dosta leda u noćnim klubovima, u kojima sam tragao za atmosferom sa spota “Jealousy” Pet Shop Boysa.

Sarajevo je bilo daleko iza mene. Osim u dva slučaja: u vojsci, kada sam se najviše družio sa Muslimanima, pa su me zbog toga na karauli prozvali “Šerif Bećirspahić”, i kada sam poludeo zbog jednog poraza sarajevskog Željezničara u kupu UEFA, protiv mađarskog Videotona. Ništa drugo iz Sarajeva me nije zanimalo.

Samo još nešto.

Ipak sam kao klinac posetio Sarajevo. Pošto mi to nije pošlo za rukom u osnovnoj školi, uspeo sam na ekskurziji u drugom razredu gimnazije. U moje školsko vreme devojke iz razreda nisu se kresale na ekskurzijama kao danas, pa smo nas nekoliko otpočeli sa alkoholisanjem da bi se bar nešto desilo te prve večeri u glavnom gradu Bosne. Sećam se da smo u nekakvoj kafančini preko džuboksa puštali pesmu “Top” Bijelog dugmeta, nebrojeno mnogo puta uz nebrojeno mnogo čaša. Odvaljeni od alkohola, igrali smo po stolovima sa lokalnim gostima, a razredna koja je došla da nas odvede nazad u hotel gledala nas je kroz veliki prozor kafane i bila usput počašćena najgorim pogrdama naših novih, starijih sarajevskih drugova.

Posle sam, po povratku u školu u Beogradu, dobio, kao i ostala dvojica iz razreda, ukor pred isključenje, kao i novi nadimak u gimnaziji — “Rosa Rakija”. To me je nateralo da na kraju školske godine potražim novu gimnaziju, da krenem iz početka i da devojke iz nove škole ne znaju za moj nadimak sa sarajevske ekskurzije. Jer koja još fina devojka provodi vreme uz “Rakiju”?

  • Branko Rosić