Štulić, Branimir Johnny

Samoizgnani mesija. Johannes. Najdraži učenik koji je vidio Zver kako razbija pečat za pečatom, dok su svi ostali gledali žar i krili se iza nedeljnih komentara.

Odbegli sin crvene buržoazije. Komunistima preliberalan. Ostalima komunjara. Svoj. Uvek i samo svoj. I naš. Uprkos nama i sebi.

Poreklom iz hrvatskog Stonehendgea, prastarog Nina. Gromovit poput sugrađanina mu Grgura. Rođen 1950ih u Karpoševom Skopju, puntariji Slavenskog Juga. Za svetlu t’gu Miladinova, pečat Goceta i Pitua. Zagreb 1970ih, udobna fotelja s pogledom na Evropu, nije imao dara razumeti. Sloba Konjović jeste: top lista Studija B, u leto 1980. (ili 1979. — sećanje vara, ali on je zaslužio malo bolje od kopanja po arhivama, barem od mene — srcem se jedino pamti) imala je na svih deset mesta pesmu o toplim usnama.

Sledećeg februara Zagreb je Beogradu poslao reprezentaciju new wavea. On je odbio doći s njima. Par dana potom, sedam dana zaredom, svirao za kartu više. Prangijaški rokenrol Mlinarčeve produkcije na bini se pretvarao u primalni krik čiste energije.

Zabava koju su on, Boris i Mišo nudili imala je visoku cenu, išlo se ravno do dna: u glavu, srce, želudac i muda. Plesne cipele su bile za druge. Drugi su nam prodavali egzaltaciju životom, on nam je predavao život. Pitagorejski, stoički, epikurejski — vlastitim primerom.

Beograd ga je ludo voleo. Doneo mu je pravo značenje pozivnog broja, bogumilski sjaj naše svetle bede, krv i prokletstvo Balkana. Otamo od kud se nije očekivalo, iz Mittel Europe. A opet, najjaču je ploču, crveno-crni anarhistički album snimio u svom Kulušiću.

U sledećih nekoliko meseci snimao je kao lud, dvostruki, pa trostruki, pa još i još…

Nije znao da se štedi. Neki bi od tih dvestotinjak pesama koje je napisao napravili barem tri-četiri karijere, njega to nije zanimalo. Na eksplozije energije, širem puku znane kao koncerti, odlazili smo kao na hodočašća ili sastanke partijske ćelije. Bilo je tu posvećenja i predanosti, i iznad svega jedna vera neukaljana nadom. Ili idolopoklonstvom.

Johnny nije imao fanove, ta ljubomorna, džangrizava naklapala, bubuljičave štrebere, vrišteće curetke i nezadovoljene domaćice. Kao ni epigone, netalentovane parazite duha. Nije ih ni mogao imati, tako je svojski razbijao svaku sliku o sebi. Ko se hvatao za buntovnika, dobivao je trubadura, ko je tražio glasnogovornika dobivao je poetu, ko je išao za kraljem, sledovao mu je Krleža. Niži duhom to nisu mogli sledeti. Mnoge je prozreo, zamerio se gotovo svima. Ljubomorni muzičari su mu prebacivali da ne zna da peva, gitaru je ne samo zvao već i koristio kao blanju, ciganski je davao i davao se, ali i kažnjavao.

Od prvih većih para koje je zaradio odveo je KPGT sa “Oslobođenjem Skoplja” u USA. Zajedno sa Vlatkom i ekipom. Koki Dimuševski je ostao da crncima na Berkeleyju objasni neparni balkanski ritam, a Johnny je prozreo Ljušu — punjenu pticu. Vratio se da bi otišao u Holandiju, snimio svoje najbolje pesme na broken English. Ostavio je Marine, svetske Lade, Graciju i ine, ostavio je Zagreb koji je izveo iz hrvatske šutnje, uz lozu sa Savske remize, ostavio je Balkan, Bore Čorbe, Bregoviće, Balave orkestre i ostalu sitnu boraniju. Nije nas. Vraćao bi nam se ponekad, sa novom pločom, novim koncertima. Postajali smo živa rana a on nam je na nju sipao sol. Zavesa je padala, oblak je sve klinčeke zaklanjao, Jane nije znala za Bizant…

U proleće 1991., na zadnjem koncertu u Beogradu, Dom omladine, svirao je sa Jurom “što čita Pavića i misli da je to literatura” i nekolicinom zagrebačkih tezgaroša. Bio sam već mladić u ozbiljnim, Isusovim i Aleksandrovim godinama, i kako dolikuje, Nju sam poveo na koncert, na balkon. Tamo sam izdržao, kako pristojnost nalaže, čitavih minut i pol. Na Johnnyjevom koncertu meni je mesto u parteru.

Klinci, petnaest i manje, tokom svake pauze pesmom traže 3N. On, svoj među svojima, o devojci iz Hrvaca, o balegarima. 3N nije otpevao. Nije ni trebalo. Svi smo znali zašto primatima ne isključuju elektriku. Bio je to poslednji dobar beogradski party bez žandara. U Makedonsku smo izašli, ista četvorica koji su u tom Domu omladine bila među stotinjak srećnika koji su odgledali Johnnyjev prvi beogradski koncert. Znojni, zaglušeni, razbijeni.

One su ćutke pratile. Te smo noći poslednji put bili na okupu. Ostalo znate… Helsinki, Šangaj, Seoul, Limassol, Amsterdam, Christchurch New Zealand, Cape Code, Pretoria, Chicago, Wien, Berlin, Oslo, Oslo, jebo me ko me poslo… Na dnu izbegličkih kofera, u unutrašnjem džepu azilantskih ruksaka, u walkman-ima kalifornijskih curica, download-ovano sa nostalgičnih site-ova postoji muzika koju nije lako slušati. Ali ju je još teže zaboraviti. Muzika ubava, koja baš je njega dopala.

Danas ćuti, negde u Holandiji. Da li je preveo Tukidida?

Kada bih ga u jednu reč mogao staviti, ta reč bi bila bogumil. Krstjanin kome ne treba crkva.

Davno, kad je Bog hodao zemljom, rekli su mi da u Mostaru postoji stih sa mramora bosanskog: “Na levu mu ruku kiša pada sa desne mu trava raste.” Tako sam ga video od prvog dana. Voleo bih ga još jednom videti. Na sceni. U njegovom Zagrebu. Povešću i onu trojicu.

  • Fritz Poljički