Prličko, Petre

Imao sam devet godina kada je snimljena Užička republika u kojoj Petre Prličko igra pekara Peru. Primećujete podudarnost u istovetnim inicijalima? Meni ona nije promakla ni tako rano u životu pa još od tada verujem da Petre Prličko zapravo jeste pekar Pera, da su njih dvojica, glumac i lik, naprosto nerazdvojivi. Ne znam puno da ispričam o Užičkoj republici, ali scena kada dečak pita pekara Peru: “Čiko, jel’ sav ovaj lebac tvoj?” ostala je duboko urezana u mom sećanju. Kao i izraz koji je izazvala na licu Petra Prličkog. Ono što je baš tu scenu izdvojilo iz ostatka filma, ono što ju je, sasvim izvesno, učinilo toliko smešnom, nije bila izgovorena rečenica (mada je po njoj najlakše pamtimo) koliko njegova reakcija. Neodoljiva komičnost koja je isticala glumu Petra Prličkog (u navedenoj ali i u mnogim drugim ulogama) nije poticala toliko iz verbalnih ili telesnih glumačkih majstorija koliko iz, njemu veoma svojstvene, glume čitavim licem. Njegove crte bile su izuzetno elastične i same po sebi komične, njegova glumačka karijera izrazito duga, pa je način na koji se Petre Prličko čudio, ljutio ili zadovoljno smejao kroz gotovo čitavu istoriju jugoslovenske kinematografije nepogrešivo izazivao salve smeha među mnogim generacijama ljubitelja filma.

Inače, rodio se u Velesu davne 1907. godine. Glumio je od najranije mladosti, a od 1939. godine član je Skopskog narodnog pozorišta. Pored pozorišta ili filma (Frosina, 1952., Kapetan Leši, 1960., Marš na Drinu, 1964. ili već pomenuta Užička republika iz 1974. godine samo su neki od mnogih filmova u kojima se pojavljivao) glumio je i na tv-u, a povremeno je i sam pisao dramske tekstove. Bio je, naprosto, neumoran.

Zvali su ga “glumac sa sto lica”. Nakon neobično bogatog života i karijere, umro je u Skoplju, u osamdeset osmoj godini, usred tužne i teške decenije. Bio je ledeni novembar 1995. godine, a vest o njegovoj smrti preneli su — u ovo sam odlučio da verujem čak i ako nije istina — mediji u svim nekadašnjim republikama raskomadane države. Prošlo je još nekoliko godina i evo nas u novom milenijumu. Čoveka sa smešnim imenom i još smešnijim licem nema više. Na sreću, jeka čuvenog pitanja “Čiko, jel’ sav ovaj lebac tvoj?” i neodoljivo smešno mrštenje njegovog lica (koje je najlakše opisati kao besprekorno lepo u svoj svojoj komičnoj ružnoći) nisu nestali zajedno sa njim.

  • Vladimir Arsenijević