Popovič, Koča

Poreklom iz jedne od najbogatijih beogradskih porodica, rođen 1908. u Beogradu, odrastao u Švajcarskoj, do 12. godine govorio isključivo francuski, kako dolikuje sinu bogatog bankara i trgovca, tek tad počinje da uči srpski. Diplomirao filozofiju na Sorboni, pesnik nadrealista iz Bretonovog kruga, 1933. primljen u KPJ, po povratku u zemlju progonjen i hapšen, Glavnjača, Lepoglava… Komandant u internacionalnim brigadama u Španiji, logoraš francuskih logora, beži u Jugoslaviju. Rat dočekuje u beogradskoj Glavnjači, u ćeliji sa ljotićevcima, provokatorima, kriminalcima i lopovima. Kako je u to vreme još uvek na snazi nemačko-sovjetski pakt o nenapadanju, puštaju ga iz zatvora. Porodica mu uskraćuje pomoć, pokušavajući da ga razbaštini. Spava pod otvorenim nebom, u vinogradima Ribnikara na Banjici, učestvuje u četvrtojulskom proglasu. Mladi Draža Marković, komandant tamnavskog odreda, prebacuje ga na slobodnu teritoriju, spaja se sa četnicima u zapadnoj Srbiji gde uspeva da se poveže sa glavninom partizanskog pokreta.

Prvi i jedini, legendarni komandant Prve proleterske brigade, osnovane u Rudom, 21. 12. 1941., bez njegovog prisustva. Dolazi sutradan, dvadeset drugog, pa se taj dan kasnije slavio kao Dan Armije. Kako se NOV razvijala tako je postajao komandant Prve divizije, Prvog korpusa, Druge armije. Neposredno, na terenu, rukovodio svim akcijama svojih jedinica. Omiljen do obožavanja, poput antičkih vojskovođa. Tvorac genijalnih ratnih akcija: “Igmanski marš”, “Neretva”, “Sutjeska”… u kojima je odnos partizanskih snaga prema neprijateljskim bio jedan naprama deset.

1944. se prebacuje u južnu Srbiju, i od Leskovca započinje oslobođenje zemlje od okupatora. Sve vreme rata vodi intimni dnevnik, na francuskom, naravno, koje je kasnije uobličio u “Beleške uz ratovanje”. Posebno su impresivne stranice na kojima čitamo o njegovom susretu sa Verom, suprugom koja ga je ostavila, kako je govorio, “zarad lošeg pesnika Aleksandra Vuča”, kao i topli opisi dolaska u Dalmaciju, septembra 1943., taksijem iz Livna, kojeg je vozio zarobljeni italijanski colonello. Posle rata ministar inostranih poslova, jedan od konstruktora Pokreta nesvrstanosti i potpredsednik SFRJ, do 1972., kad daje ostavku.

Poznat kao izrazito škrt na rečima. Proleteri govore da je imao samo tri vrste govora koje bi držao postrojenim jedinicama. Prvi: “Zdravo!”, drugi: “Zdravo, drugovi!” i treći: “Drugovi proleteri, zdravo!” Na pitanje koje su mu tri najvažnije stvari u životu, odgovarao je kao svaki proleter: “Prva proleterska, Prva proleterska i Prva proleterska.” Jedini čovek kome je Tito potpisivao depeše svojim pravim revolucionarnim imenom Stari. To ga nije sprečilo da Tita oštro ukori za smenu hrvatskih prolećara i srpskih liberala te u znak protesta, ne želeći da učestvuje u daljem rastakanju Jugoslavije daje ostavku na sve svoje položaje u Federaciji.

Svedoci tvrde da je tad Titu, koji ga je preklinjao da ostane, odgovorio: “Odlazim, ne pokušavaj da me zaustaviš, znaš da me ničim ne možeš kupiti”, te seo u svoj spaček i odvezao se u Dubrovnik, preko Tjentišta. Jagnjeće brigade koje su ga nasledile pokušale su na svaki način da umanje njegovu ulogu u NOB, te da ga potpuno izbrišu iz društvenog života. On, gospodin kakav je bio, nije sebi dopustio da ih udostoji bilo kakvog odgovora. Preseljava u Dubrovnik, i samo se jednom oglasio, otvorenom porukom novokomponovanim četnicima, krajem 1980ih: “Tukao sam vas četrdeset treće, tukao sam vas četrdeset pete, tući ću vas opet.” Treće balkanske ratove je proživeo u Dubrovniku, gde je i umro.

Bizaran je podatak da je za vreme rata dopustio Ivi Andriću, bivšem ambasadoru u Rimu i Berlinu, Göringovom ličnom prijatelju, da živi u jednoj od njegovih, Kočinih, kuća u Prizrenskoj ulici u Beogradu. U toj je kući fra Ivo napisao “Na Drini ćupriju” i “Travničku hroniku”, koje će mu doneti Nobela za literaturu.

Odrastao u bogatstvu, nije se njime dao impresionirati, sačuvao je skromnost kakva se retko viđa, do kraja života je vozio spaček, govoreći da ga jako zadovoljava. Bio do kraja komunista, sušta suprotnost članovima Partije, koji su se kleli u “trobojku”: plavo more, na njemu bele vile, u njima crveni drugovi.

Ostao je nedostižni obrazac moralnog, intelektualnog i ljudskog integriteta kakav se retko sreće čak i u Engleskoj. Gde bi najverovatnije odbio ponuđenu titulu Sira. Pravoj aristokratiji titule i ne trebaju.

  • Fritz Poljički