Pomornik

“Učeniče! Dobro je što si kupio album Flora i fauna. Na ovaj način uključio si se u nagradnu igru. Sada je potrebno da kupiš kesice sa sličicama. Kesicu iscepaj na označeno mesto i izvuci sličice…”

Sličice su bile kultna zanimacija moje generacije. Divili smo se budućim asovima nekog svetskog fudbalskog prvenstva, ložili na besne motore, saznavali o čupavcima koji sviraju rokenrol, učili o životinjama i biljkama koje nas okružuju, maštali o vremenu dinosaurusa… Jedne su bile namenjene lepljenju na tkaninu, kao bedževi. Druge su predstavljale minipostere, idealne za korice svesaka A5 formata. Treće su bile prskane odgovarajućim mirisima, koji bi se širili na grebanje — da li verujete da mirišu i posle skoro 30 godina?

“Učeniče! Kompletiran album (gde moraš popuniti sva polja u njemu — a ima ih 371) donesi lično ili pošalji poštom na našu adresu. Kod popunjavanja ličnih podataka, obavezno upiši i broj nagrade koju želiš i zaokruži isti broj na samoj slici.”

Sličice su uvek podrazumevale dobro druženje. Prosta razmena “jedna za jednu”, ili precenjivanje u skladu sa njihovom retkošću na “berzi sličica”, odnosno važnošću onog ko je na sličici. Dragsteri i Oldtajmeri među omiljenim automobilima, slonovi i lavovi među najdražim životinjama, Džajić glavna faca u fudbalskim albumima. Deset “običnih” za jednog Džajića! Pet za Blekija. Tri Nemca za dva Holanđana… Pa tapkanje! Uz sitne prevare, poput lepka tako prosutog da ti se sličica zakači za dlan i okrene kako želiš, a da se rival ipak ne naljuti. Razne tehnike savijanja sličice, pre nego što se postavi na beton i počne igra.

“Sve kompletirane albume prima, zavodi i overava komisija svojim potpisima i pečatom preduzeća. Vlasnici prvih 10 (deset) primljenih albuma dobijaju i specijalne nagrade — pony bicikle. A prva 3 (tri) primljena albuma donose i specijalne nagrade za tvoju školu — oprema za biološki kabinet u vrednosti od 5.000,00 (pethiljada) dinara! Zato požuri da budeš među prvima! Krajnji rok za prijem albuma i sticanje nagrade je 20. juni, 1974. godine.”

Najbolje albume i tada je pravila italijanska firma Figurine Panini, čije su sličice distribuirale Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Tu i tamo pojavljivali su se drugi distributeri, ili čak domaći proizvođači. To ni onda nije bilo fora skupljati, osim kad se navučete… U slučaju “Flore i faune” navlaka je bila jaka: pony bicikl! Čudo tehnike sredinom 1970ih. Među ostalim nagradama — lopte, skije, sličuge… Razmenjivali smo sličice i popunjavali album, kao i toliko puta ranije, povremeno obraćajući pažnju na tekst na koricama: “požuri da budeš među prvima”! Dvadeset kesica danas, trideset sutra — gomilica za tapke je bila sve veća, ali i sve manji broj praznih polja u albumu. Do sredine maja napredovalo je sasvim solidno — manje od pedeset, pa ispod deset, pa samo još jedna, broj u albumu — 288.

“Pomornik je dug oko 55 cm, a u rasponu krila ima 135 cm. Najradije živi u oblasti hladne severne hemisfere. Ženka snese dva jajeta u okruglu jamu u zemlji. Na jajima naizmenično leže i ženka i mužjak. U sukobu sa neprijateljem veoma je srčan. Iz svoje postojbine odlazi na obale svih mora. Izvanredan je letač. Nerado gnjura da bi ulovio ribu. Pustoši gnezda u kojima pojede piliće i jaja. Otima lov galebovima i drugim pticama.”

Niko ga nije imao! Prvo smo krili da ga nemamo — ne bi li se neko navukao da nam da “jednu za jednu”. Onda smo se suočili sa kolektivnom neprilikom. Smišljali smo pesme o “Pomorniku”, na poznate melodije sa radija. Prve jutarnje priče u školskom dvorištu bile su vezane za ovu pticu — rutinska provera da neko nije naleteo na nju u tapkanju sa klincima iz drugih škola.

Kada je prošao poslednji datum za nagrade, objavljeno je da se mogu naručiti one sličice koje nedostaju — naručio sam deset pomornika i poređao ih uredno pred sobom da ih se dobro nagledam. Dve ptice nalik golubu/galebu gledao sam satima, kao da su poslednje svetsko čudo, a onda pohranio u tajnu policu. Ubrzo sam saznao da su i drugi uradili isto — do zime smo jedan drugom poklanjali pomornike, prvo kao dragocen poklon, a onda kao dobar vic uzaludnom trudu.

Ima jedna priča Magičnog Ćire o sličici koja je nedostajala, u zbirci “Vulvaši”. Junak rešava da ubije izdavača koji je jednu sličicu naprosto povukao iz prodaje, trljajući ruke pred dobrom zaradom i nemogućim zadatkom kompletiranja albuma. Ne poznajem Magičnog, ali bih voleo da ga pitam da li je priča inspirisana pomornikom…

Sa svojim drugarima se inače često setim glupe ptice. Skoro sam čak sedeo u nepoznatom društvu i bistrio ovu temu. (Da li povratak strastima iz mladosti označava krizu srednjih godina?) Polovina nas je priznalo da ponovo skuplja jedan Paninijev album, sa učesnicima Mondijala u Koreji i Japanu. Pijani razgovor je konačno stigao i do pomornika: nismo išli u istu školu, nismo se poznavali, a svima nam je baš taj nedostajao! Da li je to slučajno?

  • Vojislav Pantić