Pekabela sladoledi

“Osveženje zimi leti, ne možeš mu odoleti, / ne smetaju, niti škode, uvek dobri, svakom gode. / Pekabela, pekabela, pekabela, pekabela, / Ja sam gladan, ti bi jela, porodica traži cela / sladolede pekabela, sladolede pekabela.”

Mislim da su se tako zvali (prema tvornici koja ih je proizvodila) — mi klinci smo ih zvali po imenima: Rumenko, Šarenko itd. (ja ih ne znam više, budući da su mi ova dva bila jedino ok). Rumenko je, indeed, bio crvene boje te okusa jagode, sa puno tekućine i koštao je 5 dinara, a Šarenko je “bijo” trikolorac, na vrhu je, ak’ se dobro sjećam, bila čokolada, ondak je iš’o limun i štajaznam, još nešto, i taj je koštao 7 dinara. To i nije bila neka lova, meni je mama sa 6. kata u Sopotu bacala svaki dan kovanicu za Rumenka (ili čak za dva, ako sam bio dovoljno uporan: “Maaama baci mi za slatkač!”), a ponekad se imalo i za Šarenka. To su vam bili dani redukcija struje (mislim Milka Planinc ili netko takav), benzina na bonove, ljeti bijaše vruće, a kao što rekoh ovi slatkači su bili puni vode (jesam li već napomenuo da je u pitanju “štapić”, a ne kornet?).

Kažem Vam, živjelo se krasno, to nije bila velika lova… ponekad smo za sladoled ili čak dva, mogli skupiti obilazeći telefonske govornice. Naime, zaboravan netko, tj. govornik u žurbi, ponekad bi ostavio 20 ili 50 para, ili čitav dinar možda, u onoj rupi za coin return. A skupljale su se i prazne boce — za jednu pivsku dobivalo se 50 para, za vinsku 1 din… (sve to u tadašnjem dućkasu marke Upin ili tako… kojeg je poslije ona lopina privatizirala…). Mislite da danas ima tako jeftinih sladoleda, tako dobrih dućana i tako sretne djece?

• dr. Vatroslav Sekulić