PKovanica

Depo jugoslavenskih užitaka

Gotovo 500 stranica ilustriranih mnoštvom fotografija, više od tisuću abecednim redom izloženih pojmova koje potpisuje velik broj suradnika — jedni kraj drugih opstoje klasici južnoslavenske kulture i do sada malo poznati ili potpuno nepoznati autori — osnovni su gabariti naše prve ukoričene jugoslaviane, kako je svojedobno Dubravka Ugrešić u eseju “Konfiskacija pamćenja” nazvala mitologiju svakidašnjeg života u bivšoj Jugoslaviji. […] Za razliku od akademske historiografije i standardnih povijesnih udžbenika koji tzv. male stvari ili vrlo malo, ili uopće ne uzimaju u obzir, te se u pozitivističkom duhu uglavnom koncentriraju na tzv. velike ličnosti i najvažnije događaje iz nacionalne povijesti, Leksikon u svojih tisućinjak natuknica, omeđenih onima o internacionalnom cirkusu Adria i igri žmurke, nudi neku vrstu etnologije svakodnevnog života u Jugoslaviji, neku vrstu transnacionalnog sjećanja na jedno prezreno vrijeme. […] Bit će sigurno i onih koje bi mogla zasmetati jedna podzemna dimenzija Leksikona. Naime, on je i svojevrsna knjiga užitaka, popis onih stvari kojima smo svi mi — neki to žele, a neki ne žele priznati — prilazili drage volje i dobrog raspoloženja. Diverzija bi se mogla čitati u tome, posebno ukoliko se na ovaj poduhvat i sadržaj knjige bude gledalo s uže nacionalnog gledišta, što su popisani događaji, ljudi i fenomeni kao dio kulture koja je mogla i znala producirati artefakte koje su u konzumenata posljedovale užicima i zadovoljstvom. To da je jugoslavenska kultura bila depo užitaka, danas se mnogima može činiti kao propagadna izmišljotina, još jedna u nizu jugonostalgičarskih ujudurmi. Uostalom, za razliku od “teritorijalne” metonimije od Vardara pa do Triglava, u onoj od Adrie pa do Žmurke krije se subverzivna ideja o jugoslavenskoj kulturi kao igri.

25/07/2004. Rade Dragojević, Glas Slavonije, Osijek, Hrvatska



Knjiga smeha i pamćenja

Ako pogledamo dve najkabastije ex-yu republike, Srbiju i Hrvatsku — a baš je iz njih potekao najveći deo pisaca Leksikona — primetno je da je oficijelni, hegemoni odnos prema yu-nasleđu u njima tokom 1990-ih bio bitno različit. Deklarisana “jugo-nostalgičarska” pozicija u Hrvatskoj 1990-ih — u stanovitoj meri i dan-danas — bila otvoreno i nedvosmisleno subverzivna, žestoko suprotstavljena vladajućoj Kulturi Smrti, dok si u Srbiji s tom eh što je nekad bilo dobro stvari morao biti mnogo oprezniji. […] Ako se složimo s tim da pojmu “jugonostalgije” pristupimo nešto opreznije i selektivnije, ako se okanemo paganskog obogotvorenja Države, šta će nam onda preostati? Ono što nam preostaje, i čega srećom ima u izobilju, srž je one normalnostalgije kao preovlađujućeg osećanja ljudi koji su participirali u ovom Leksikonu i koja je to zdravo jezgro našeg nostalgičnog čeprkanja po prtljagu ličnih uspomena i “kolektivnih” predstava, ali bogme i bolno mesto našeg Velikog Poraza na početku 1990-ih. […] Najlepši i najdirljiviji tekstovi ove knjige ispisani o svemu onome i svima onima koji su nas, svesno ili ne, odmicali od onog “diluvijalnog mraka” o kojem je Krleža napisao onolike vehementne tirade, pa bili to neki naši Veliki Mislioci ili pak sitni hedonistički rituali lepog življenja u miru i sigurnosti, sasvim svejedno. U ovom smislu između, štajaznam, Dušana Makavejeva i Eurocrema stvarno nema simboličke razlike: oboje pripadaju svetu modernosti, onome u kojem su posleratne generacije odrasle i formirale se, naivno verujući da je Povratak U Pećinu nemoguć! Leksikon YU mitologije kao parakunderijanska “knjiga smeha i pamćenja” dragocen je dokaz da ima smisla pamtiti.

27/05/2004. Teofil Pančić, Vreme, Beograd, Srbija



Jošte živi duh naših djedova

Živa istorija jednog vremena, još uvek realno iskustvo dve ili tri generacije savremenika, uglavnom ostaje nezapisana, jer to je ona vrsta hronologije koja izmiče udžbenicima, takozvana privatna istorija, pravi šmek jedne epohe. Ovoga puta, međutim, imali smo sreće. Desilo se da su upravo ljudi sa sećanjem na zemlju koju su doživljavali kao svoju, na Jugoslaviju, sa sećanjem na živote pre rata, pre emigracije, pre bede, vođeni nostalgijom ili željom da kažu ono što se usled brzine surovih događanja nije stiglo reći, sačinili knjigu. […] Zahvaljujući Leksikonu YU mitologije, koji bi neka od budućih reformi školstva mogla slobodno da uvrsti u obavezni nastavni program, nove generacije imaće pravi uvid u živote svojih predaka. S druge strane, mi, preci, mogli bismo u Leksikonu pronaći pamćenje artikulacijom sopstvene istorije, pamćenje na to da se nismo, nekada braća (i sestre) u jedinstvu, oduvek i samo mrzeli. Naprotiv. Uostalom, prikazana u mitu, i sama smrt SFRJ postaje podnošljivija. Zaista, dragocena knjiga.

07/06/2004. Ljubica Pupezin, Glas javnosti, Beograd, Srbija



Halo Bing! Kako brat?

Ta balkanska enciklopedija je poskus arhiviranja vsega tistega, kar je tvorilo našo nekdanjo popularno kulturo. Tudi zato, ker je v zadnjih štirinajstih letih zaradi nasilne zamenjave političnega in ideološkega koncepta države morda potrebno mehko prevrednotenje nekaterih skupnih pojmov, ki so bili v Srbiji skrivenčeni, na Hrvaškem cenzurirani, v Sloveniji morda samo začasno potisnjeni pod preprogo. Pod njo se je naenkrat znašla celotna kultura, ki je bila že takrat atipičen proizvod države, ki je še bolj atipično levitirala med dvema blokoma, z vsemi svojimi naivnimi reklamami, estradnimi pojavi, neverjetno zmesjo vzhodne in za-hodne kulture, rokenrola, partizanskih klasikov in črnega vala. Avtorji Leksikona YU mitologije nikakor niso strokovnjaki za politična razmerja, akademiki, znanstveniki, tuji opazovalci, temveč večinoma avtorsko demokratični, navadni — a sila duhoviti — državljani. In zato se tudi dozdeva, da je narodom nekdanje Jugoslavije še vedno skupna neke vrste občutljivost za humor, način razmišljanja in sprejemanje vsakdanje resničnosti. Zagotovo nam bodo Hrvati in Srbi vedno bliže kot, oprostite primeru, Bolgari. Kaj pa oni razen tega, da se naš Tito ni dal Stalinu in da smo po tem bili “neuvrščeni”, vedo?!

07/08/2004. Patricija Maličev, Delo, Ljubljana, Slovenija



Štefica Cvek u raljama Hazarskog rečnika

Krećući se između Braće Bajić i Ive Pogorelića, Kumrovca i Kusturice, Morave bez filtera i zagrebačke, odnosno beogradske kinoteke, između Cockte i Krleže, leksikonsko štivo koje se nudi čitaocu predstavlja nezvanični kompendijum popularne kulture druge po redu južnoslovenske države, “od Jajca do kraj(c)a”, i to po principu praktično slobodnog kombinovanja skoro nepregledne građe, od pamtljivih trivijalnosti i “naftalinskog” inventara nekadašnje svakodnevice pa do sasvim ambicioznih kulturnih, umetničkih, ideoloških događaja i pojava. […] Pretežan deo pojmova sročen je po načelu “ukrštenih” interesovanja, što znači da su o hrvatskim, bosanskim ili makedonskim ličnostima i pojavama pisali srpski ili slovenački autori i obratno, i to gotovo po pravilu simpatijski afirmativno. Rezultati ovakvog pristupa biće sasvim prihvatljivi ili potpuno neprihvatljivi, zavisno od odnosa prema nasleđu zajedničke prošlosti. […] Leksikon YU mitologije odista jeste neka vrsta Hazarskog rečnika jednog iščezlog kulturnog prostora, od početka do kraja obeleženog sindromom neprestanog nastajanja-nestajanja, pa stoga i neizbežno prisutnog u naknadnim odjecima, poput onog medicinski poznatog bola “fantomskog uda”, i te kako subjektivno živog i različito pojmljivog različitim “pacijentima”.

22/10/2004. Tihomir Brajović, Nin, Beograd, Srbija



U raljama nostalgije

Nastao u nekoliko poticajnih ciklusa, nabujao poput kvasca logikom dobrovoljnih priloga demokratske zajednice zainteresiranih sudionika, ovaj je leksikon u svojoj prenatalnoj varijanti dugo trajao kao web-inicijativa, da bi napokon, kad se uredničkom odlukom došlo “do dovoljno uzbudljivog korpusa”, pregledan i priređen, zaživio u obliku opsežne, dobro dizajnirane i skupe knjige. […] Autori Leksikona oblikuju mitološku ponudu na potezu Bijelo dugme — Titova smrt — Univerzijada u Zagrebu, dakako uz neizbježnu upotrebu stilema onodobnog omladinskog tiska. […] Leksikon snaži i hrani njegov okvir, slojevito potonulo kulturno dobro, jugoslavenska common culture, koja je, doduše, u međuvremenu izgubila značajnu količinu svoje materijalne pojavnosti, ali je svojedobno kao zanimljiva trećost — iskrleživši svoju herezu kao luk koji povezuje bogumile i socijalističko samoupravljanje — proizvodila popularni imaginarij vrijedan svake pozornosti.

28/10/2004. Dean Duda, Feral Tribune, Split, Hrvatska



Nostalgija ali zgodovina?

Leksikon YU mitologije na svoj način seznanja s preteklostjo, ki je vse prej kot enodimenzionalna pripoved o (ne)uspehu neke države, o njenem nastanku, cvetočem obdobju in bednem razpadu. Zato je tudi takšna priložnost, kot je izid nove knjige o nekdanji Jugoslaviji, lahko izhodišče za razmišljanje o tem, kaj so slovanska ljudstva v tem delu Evrope hotela, kaj so dobila in kako sploh kaže za naprej. […] Leksikon tvorijo tisti pojmi, ki so državo povezovali, v katerih smo (so) se prepoznavali in precej tega, po čemer so nas v tujini obravnavali. Leksikon povzema le, oziroma predvsem tiste kategorije, ki so imele pomen pri združevanju naših ljudstev, pri njihovem vpisu pod skupno kategorijo, torej pod tisto, kar smo si lastili. Čeprav vemo, da se je sožitje balkanskih narodov v času poznega socializma izgubilo, avtorje leksikona to vendar ni motilo, da iz jugoslovanskega časa ne bi potegnili tistih vrednosti, ki so dejansko bile prisotne. Gotovo je v tem nekaj nostalgičnega; saj mar ni ravno za nostalgijo značilno, da se spominja prijetnih dogodkov, ostale pa prepusti pozabi. A vendar, pa naj bo to prav sodobnim oblastnikom ali ne, Jugoslavija je tudi pomemben del zgodovine, in to svetovne. Nekaj tega pa je tudi v tem, pravzaprav povsem uporabnem leksikonu.

20/01/2005. Boris Gorjupič, Večer, Maribor, Slovenija