Nedjeljom popodne

Željka Fattorini na telopu za RTZ, rane 1970-e. Dizajn: Sanja Iveković i Dalibor Martinis.

Željka Fattorini na telopu za RTZ. Dizajn: Sanja Iveković i Dalibor Martinis. Arhiv: Zoran Stošić

Bog je stvorio nedelju za odmor. I treba toga dana ostati kod kuće jer je nedelja u gradu vrlo depresivan dan. To mi se potvrdilo i juče kad sam posle prijatnog nedeljnog ručka sa kumovima proveo pola sata čekajući autobus na groznoj kiši. A žurio sam — na praćenje predsedničkih izbora. Nedeljom se ne izlazi, osim automobilom, jer gradski autobusi retko idu.

Vikendi su za mene, kad sam bio klinac, bili rajski dani — naročito u doba između petog i osmog razreda osnovne škole. Moji roditelji svake bi subote i nedelje odlazili na plac, što je za mene značilo da nema učenja i, uopšte, čari vikenda stajale su preda mnom.

Uz nedelju je obavezno išlo “Nedjeljno popodne” Televizije Zagreb. Tu sam emisiju obožavao — valjda što je lenčarenje ispunjavala nečim izuzetno zabavnim. Još se sećam četiri voditelja ove popodnevne emisije: Saša Zalepugin, stari mačor i jedan od najpoznatijih yu-voditelja — bio je nešto kao domaćin “Nedjeljnog popodneva”. Njegovog sina koji se zvao isto kao i otac — Saša Zalepugin — upoznao sam 1980ih godina u Zagrebu. Dopisivali smo se oko godinu dana. Znam da se obradovao kad sam mu snimio, tada novu, grupu New Order. Bio je veliki fan Joy Division. Saša junior bio je gitarista zagrebačkih La Fortunjeros, grupe koja je i odlično izgledala, ali je nažalost snimila samo jedan singl. Posle je svirao sa Borisom Novkovićem, ali naš kontakt je jenjavao i na kraju prestao. Danas svira u novoj postavi nekad sarajevske, sada ljubljanske grupe Plavi orkestar. Drugi voditelj bio je Vlado Levak. Njegov glas pojavljivao se kao voice over i u drugim tv-emisijama, a naročito ga pamtim kad je jednom, takođe u “Nedjeljnom popodnevu”, najavio punk legende Sex Pistols i pesmu “Pretty Vacant”. Treći muški voditelj bio je sportski komentator Božo Sušec, čovek koji ne stari. Video sam ga pre neku godinu sa onim istim razdeljkom i istom “palačinka” frizurom. Njegov glas poslednji sam put čuo kad je prenosio odlučujuću utakmicu Hrvatska-SRJ za kvalifikacije za EURO 2000. Jedina ženska voditeljka “Nedjeljnog popodneva”, Željka Fattorini, bila je domaćica emisije koja nam je u domove ubacivala neku specifičnu opuštenost i mirnoću pogodnu za kuliranje u fotelji posle nedeljnog ručka.

Saša Zalepugin i Željka Fattorini, Dina Čolić, Miroslav Lazanski

Saša Zalepugin i Željka Fattorini, Dina Čolić, Miroslav Lazanski

Šta pamtim iz ovih emisija? Uvek su puštali snimke ostrvskog komičara Davea Allena koji je pričao viceve sedeći u barskoj stolici — imao je pored sebe stočić sa čašom viskija i pri pričanju je često rukom sklanjao pepeo sa svojih pantalona. Po završenom bloku Dave Allenovih viceva, kamera u studiju obično je prelazila na nasmejano lice Saše Zalepugina. Tako nasmejan ostajao bi nekoliko sekundi, a onda se uozbiljio i prelazio na najavu sledećeg priloga u emisiji. Drugi poznati komičar bio je takođe Englez — Benny Hill, u čijem su društvu uvek bili onaj ćelavi dedica i brdo super-riba. Nekoliko godina kasnije bilo mi je i čudno i smešno kad sam saznao da je gay. Pamtim i vojnog komentatora Miroslava Lazanskog na koga se već tada palila većina devojaka, ali i žena. U svojim prilozima uvek se slikao u nekoj fancy uniformi i cvikerima za sunce. Takođe, čest gost bio je putopisac Željko Malnar koji je donosio gomilu snimljenog materijala iz najdivljijih, najdaljih i najegzotičnijih krajeva.

Kao redovan gledalac “Nedjeljnog popodneva” polako sam ulazio u pubertet i zbog toga su mi naročito zadovoljstvo predstavljali spotovi — uzbuđivale su me sjajne noge italijanske pevačice Raffaele Carre, kao i butine crvenokose i guza plave pevačice švedske grupe ABBA.

Ovo leto proveo sam na planinama, Zlatiboru i Kopaoniku. Tamo, kao ni na moru, onu tromu i uspavljujuću atmosferu nedeljnog popodneva nisam osećao, ali bih je zato osećao u bilo kom velikom gradu ili zemlji u kojoj bi se našao. Tako, na primer, u Danskoj, nedelja je dan posle za građane susedne Švedske. Stotine Šveđana posle subotnjeg alkoholnog orgijanja hoda mokrim ulicama Kopenhagena, odsutno i na neki način postiđeno. Sećam se i holandskog nedeljnog popodneva — travestiti-prostitutke sede ispred amsterdamskog kafea Madam Arthur, sa prekrštenim dugim nogama, ispijajući cevčicama svoja pića i očekujući neku retku mušteriju. Zbog toga i na Zapadu, nedelju treba provesti kod kuće.

Nedelju sam jedino voleo u vojsci, jer je to bio dan za izlazak u grad. Odlazio bih do Bleda, ali je grad uvek bio pust. Na ulicama jedino vojnici koje sam izbegavao, kao i ono glupo “ej, zdravo, kako je, šta ima”. Pritom, osamdeset posto tih ljudi nisam poznavao ali sam, kao i oni, bio u uniformi. Nakon što bih u sebe potrpao sokove, kafu, mešano meso, kolače, kao i nakon overe hotela Toplice očekivao me povratak u kasarnu autobusom Alpe Tour koji je nedeljom uveče uvek u isto vreme razvozio vojsku. Ovu vožnju pratio je specifični miris alkohola i “gradskih” uniformi. Pri dolasku u kasarnu svi bi se uozbiljili: nestala bi pesma iz autobusa, opet bismo izlazili u redu jedan po jedan, praćeni pogledom dežurnog oficira koji je otkrivao one što su se tog nedeljnog popodneva olešili od alkohola.

Depresiju nedeljnih kasnih popodnevnih sati stvara pomisao na ponedeljak. Ponedeljak je ubica dobrog vikend-raspoloženja. Toga se uvek setim kad čujem onaj šum vode iz komšijskog kupatila, u 21, posle serije u 20, onaj šum kupanja pred prvi radni dan. Te nedeljne serije su me kao klinca uvek ubijale, pogotovo odjavne špice. Uvek ću se sećati serije “Vruć vetar”, sa Ljubišom Samardžićem, pesma “A sad adio”, redovito bi me razvalila jer je ostalo još malo sati do ponedeljka.

Zagrebačko “Nedjeljno popodne” uskoro je dobilo konkurente. Postepeno su se u trku uključivale najpre beogradska, a potom i sarajevska televizija. Sećam se najšokantnijih događaja u beogradskoj emisiji “Nedeljom popodne”: zagrebačka grupa Haustor izvodila je na plejbek neku pesmu u studiju. Darko Rundek, pevač ove grupe, u jednom je trenutku počeo da pokazuje srednji prst. Kamera je sve snimala, nije bilo prekida programa — taj srednji prst mogla je da vidi cela tadašnja Jugoslavija. To je izazvalo različite reakcije. Mi klinci bili smo oduševljeni, a bilo je i nekih reagovanja tipa “šta ‘oće ona budala, došao je ovde da se frajeriše, što ne pokaže kurac onima u Zagrebu?”

Beogradska verzija “Nedeljnog popodneva” — pod imenom “Nedeljom popodne” — krajem 1970ih postala mi je omiljenija od zagrebačke — najpre zbog Slobe Konjovića koji je u nekim Srbijateks džemperima, najavljivao punk grupe Sham 69, The Clash, Ramones; a i odlične prekrštene noge Dine Čolić bile su mi zanimljivije od smirene i čedne Željke Fattorini.

  • Branko Rosić