Minimaks

Glupo je za sebe reći “ja sam duhovita osoba”, ali to muškarce ne ometa da u oglasima u kojima traže partnera ili partnerku za sebe često napišu: “duhovit muškarac, sa stanom i stalnim zaposlenjem, nepušač, traži odgovarajuću žensku osobu”.

Mnoge glumice i pevačice u gomili intervjua koje sam pročitao po časopisima, odgovarale su na pitanje o njihovom tipu muškarca sa: “nije bitno da je lep, važno je da je duhovit, šarmantan i da me razume”. Nikad neću saznati da li je ovo istinito, ali možda i jeste jer i Minimaks ima veliki nos, buljave i nesimetrične oči, a uvek je imao lepe žene.

Milovana Ilića-Minimaksa, jednog od najpoznatijih komičara SFRJ, prvi sam put gledao u emisiji “Od glave do pete”, 1970ih godina. Voditeljski par emisije bili su Minimaks i Minja Subota. Podela posla izgledala je ovako: Subota je vodio muzički deo i najavljivao pesme, a Minimaks je imao onu svoju standardnu žvaku sa gostima i pritom je pravio šale na Minjin račun. Iz ciklusa emisije “Od glave do pete” sećam se nastupa Bijelog dugmeta i gostovanja Marije Bakse, glumice, tačnije lepotice, uopšte jednog od najvećih seks-simbola SFRJ. Ona je, upravo pred emisiju, stigla iz Rima. Gledajući je na tv-u svi su verovatno razjapili usta, a znam i da sam, tokom sledećih nedelja, u maminim ženskim časopisima viđao gomile njenih fotografija i intervjua. Najšokantnije gostovanje bilo je ono Nele Eržišnik, zagrebačke komičarke prerušene u čistačicu. Ona i Minimaks su se u toku emisije zakačili, Nela je ustala i napustila studio. Posle nekoliko godina saznao sam da je sve bilo izrežirano. Da su emisiju radili devedesetih, sigurno bi se dogodilo isto, ali ovaj put spontano.

Negde u petom razredu osnovne škole učestvovao sam na takmičenju za izbor najduhovitijeg sastava u Beogradu. U žiriju je bio i Minimaks. Sećajući se tog dana, sa sigurnošću tvrdim da je najteže biti komičar. Mi klinci okružili smo Minimaksa i bombardovali ga nekim dečijim pitanjima na koja je on duhovito odgovarao. Smejali smo se na svaku njegovu opasku, dok je on strpljivo ispisivao autograme po papirima kojima smo mu mlatili oko glave.

Ja ne bih mogao da budem komičar: nervozna sam osoba i ne bih mogao da podnesem obavezu da budem duhovit i van radnog vremena. Komičar mora da bude spreman da izbaci i neku šalu i u privatnom životu — na pijaci, u supermarketu, kod frizera. U školi, vojsci, na fakultetu, obično sam zasmejavao društvo ali na svakom prvom izlasku sa devojkom, iz mene nije moglo da izađe ništa smešno.

Pored emisije “Od glave do pete” Minimaks je bio čuven i po emisiji “Tačno u podne” ili, poznatije — “Tup-tup”, koja se emitovala na Radio Beogradu nedeljom u dvanaest. Osim toga učestvovao je i u vođenju raznih estradnih događaja, pisao knjige aforizama i dobijao veliki broj “Oskara popularnosti”, nagrade koju je dodeljivao popularni beogradski nedeljnik Radio TV revija. Kao klinac upamtio sam priču da je skinut sa radio-programa jer je jednu posetu predsednika Tita opisao pesmom Korni grupe “Trla baba lan”.

Kada sam krenuo u gimnaziju, Minimaks me više nije zanimao. Čitao sam “mračne” knjige, slušao dark grupe. Mislio sam da je super biti depresivan, da je totalno in pisati mračne tekstove pesama. Jedini dodir sa Minimaksom u tom periodu bio je njegov sin koji je, kao i ja, bio punker. Upoznao sam ga, jer je on našao prostoriju u kojoj su zajedno vežbale njegova grupa i Urbana gerila, band u kojoj sam ja svirao. Zanimljivo je da se i njegov drugi sin kasnije počeo baviti muzikom — zove se Sha-ila i svira komercijalnu varijantu rapa.

Možda bi trebalo, ali zaista ne mogu da opširnije analiziram sledeće redove o Minimaksu:

  • da je u najmračnije vreme često ugošćavao izvesnog doktora;
  • da je mnogo pre odlične američke serije “Sopranos”, dovodeći u svoj studio prvog kriminalca znanog širokoj publici samo po nadimku, napravio od njega porodičnog tv-mafijaša;
  • da je prizemnim nacionalističkim vicevima uveseljavao narod, podilazio najnižem muzičkom ukusu i ugošćavao najgore turbo-folk kreature, što čini i danas, vodeći “Grand paradu” — najodvratniju emisiju uopšte i u scenografiji italo show programa prikazujući izdanja Grand production-a, diskografskog džina u vlasništvu Lepe Brene

Ne mogu, jer sam subjektivna, egocentrična i ponekad duhovita osoba, bivši klinac koji je još u osnovnoj školi dobio nagradu za najduhovitiji đački sastav na teritoriji Beograda, a tu mi je nagradu lično uručio baš — Milovan Ilić-Minimaks.

  • Branko Rosić