Krleža, Miroslav

Plakat predstave Ljubiše Ristića i Nade Kokotović. Dizajn: Boris Bućan, 1977.

“Fritz je bio čovek debo / Sve je znao, Bog te jebo.” Transcendentala jugoslavenstva, krošnja i koren, večita enigma i otvorena knjiga.

1980ih je na čuvenom grafiti zidu, znate onaj na kome je pisalo “Džaba ste ga farbali” u Beogradu, preko puta JDP-a, ispod prvog supermarketa na Balkanu, na Cvetnom trgu, osvanuo grafit “Čitajte Krležu, čitajte Majakovskog”. I o jednom i o drugom se pričalo i pisalo, raspravljalo i raščlanjavalo, ali slabo ih se čitalo. Kao i Bibliju, svako je uzimao što mu je trebalo, što mu je odgovaralo.

Rođen 7. 7. 1893. u Zagrebu, napajan jezikom svoje bake, već polako odumirućom mešavinom govora i narečja tog doba, junačkim pesmama i skaskama, kako je to divno opisao u Djetinjstvu u Agramu 1902-03. Senzibilni dečak, još u nižim gimnazijskim razredima upriličava prve igrokaze. Sigurnost državne službe ga odnosi u honvedsku školu u Pečuhu, da bi 1913. prekinuo studij na peštanskoj Vojnoj akademiji.

Te se zaputio u Pijemont, u Srbiju, da pomogne borbi za oslobođenje od Turaka. Radikalska Srbija nema sluha za mladog mađarskog honveda, “Oće ovaj švabo Štroco da nas pounijati”, te ga kao crno-žutog špijuna vraća preko zemunske skele, prvim suđenjima. Bregalnica ga trezni od idealističkog jugoslavenstva. Veliki ga rat baca od Galicije do Soče, prijatelji rasuti po frontovima, gotovo niko se ne vraća. Oktobar mu otvara oči i puni dušu plemenitim gnevom: “Jedni su barjaci, pićerski, ostalo su krpe” (pićerski: petrogradski).

Drčan, nepodmitljiv, pametan, hrabro ne pristaje na šarene laže o republikanskoj monarhiji, suprotstavljajući se većini snagom argumenata, prozivajući laž i kratkovidnost — “Pijana decembarska noć 1918”.

Priključuje se Socijalističkoj radničkoj partiji, iz koje će nastati KPJ, u prostorijama iznad Kutnjaka sreće čoveka s kojim će život preplesti do zadnjih trenutaka — mladog zagorskog bravara, povratnika iz Sovjetskog Saveza, na čijoj se astraganskoj šubari vidi jasan otisak zvezde petokrake — Josipa Broza.

Već poznat pisac, obilazi zemlju po zadatku Partije, drži vatrene govore u Bakru i Kraljevici, na d’Anunzzijevoj liniji na Sušaku, ilegalac, borac na liniji kosmopolitske pravde. Drugovi željezničari bi usporili u zavoju, da Fritz može iskočiti iz vlaka, te kroz predgrađa se probiti kroz žandarmerijske straže i održati govor. Drame mu uprizoruju po pankerskom principu: najavi se predstava u Sisku, a igra se u Varaždinu.

Organizuje prikupljanje pomoći gladnima u Rusiji, 1920ih godina, odlazi u Sovjetski Savez (“Izlet u Rusiju”), Lenjina vidi kao pesnika vizionara, jer kako drugačije doživeti čoveka koji u hladnoj sobi, suočen s glađu koja hara Rusijom, sa svim belim vragovima na granicama mlade sovjetske republike, izgovara rečenicu “nacionalizacija plus elektrifikacija jednako socijalizam”. Uprkos oduševljenju koje je osećao za ideju Oktobra “Jedna je glava opet ko krvavo sjeme pala. Na jarbolu lađe su opet pribili admirala. Al’ ništa! Sviće. Internacionala.” nije ostao slep za staljinizam koji mu je odneo ponajbolje prijatelje Đuku Cvijića i Vladu Ćopića. Konformista kakav je bio, nije mogao poći svetlim putem onih što se žrtvuju, poput Gute Cesareca, sveca anarhizma “Država je najbolja kad je nema! Gladovati s gladnima, svoj međ’ svojima…”

Između ratova Krleža pokreće književne revije Plamen (1919.), Književnu republiku (1923.-1927.), Danas (1934.) i Pečat (1939.-1940.). Usko sarađuje sa Markom Ristićem. Pred sam rat se oštro sukobljava sa Partijom; on nepokolebljivi vojnik te iste Partije, nije u stanju da trpi glupost, pa makar bila na njegovoj strani. “Dijalektički antibarbarus” i danas, uz Kišov “Čas anatomije” ostaje vrh polemičke literature na našem jeziku.

Rat provodi u Zagrebu, u početku se skrivajući u bolnici, da bi bio uhapšen. Život mu spasava bizaran događaj. U policijskoj postaji, dok ga vraćaju sa saslušanja, u hodniku se mimoilazi sa jednim osuđenikom, koji ga pljuje u lice uz psovku “Đubre izdajničko!” To ga spasava Kerestinca. Pavelić mu nudi saradnju, Krleža odlučuje za šutnju. Noćima, očekujući da ga odvedu, pateći od nesanice “na svoju nevolju, a dobrobit hrvatske literature” ispisuje beskrajne stranice dnevnika, uglavnom zapisujući sne, s predivnim pasažima o burbonskim ružama smrti, detinjstvu u Agramu, smrti Petra Dobrovića…

Upitan iza rata zašto nije otišao u partizane, odgovara lakonski: “Bilo mi je svejedno hoće li me ubiti Dido (Kvaternik) ili Đido (Đilas).” Na upit jednog mladog partizana, negde na oslobođenoj teritoriji: “Zašto Krleža nije s nama?” politički mu komesar odgovara: “Kako nije? Pogledaj oko sebe, pa ko nam je poslao sve ove studente?”

Posle rata, od 1950. na čelu Jugoslavenskog leksikografskog zavoda u Zagrebu, rukovodi radom na izdavanju enciklopedija. Glavni je urednik i pokretač Enciklopedije Jugoslavije. Danas taj zavod nosi njegovo ime. Prvu veliku izložbu umetničkog blaga Jugoslavije, srednjevekovnih fresaka, organizuje u Parizu, u vreme kad je Marko Ristić tamo bio ambasador. Sustavno se boreći protiv ignorancije sveta naspram balkanske kulturne baštine, s jedne, i skučenog balkanskog provincijalizma i epigonstva velikosvetske kulture, objavljuje najlepše stranice o samosvojnom južnoslavenskom geniju: “Zlato i srebro Zadra”, eseje o bogumilima, kao dominanti naše anarhoidne kulture, Jurju Križaniću, prvome sveslavenu, Kranjčeviću, pesniku praskozorja socijalizma. Povukavši ovu vertikalu, čvrsto je svojim delom zaseo na njen vrh.

Hrabrošću otvorenog duha referatom na Kongresu književnika u Ljubljani ruši dogmu socrealističke literature, krči brazdu najplodnijem periodu jugoslovenske književnosti.

U besplodnim prepirkama oko jezika, isticao je da govorimo istim jezikom, koji Srbi zovu srpskim a Hrvati hrvatskim, da bi 1967. potpisao, u to doba, problematičnu Deklaraciju o hrvatskom jeziku. Ostaje zabeležena anegdota da je za stolom običavao reći: “U slast”, u inat onima što su se razlikovali po tome govore li “prijatno” ili “dobar tek”.

Ne štedeći ni sebe ni druge, rušio je dogme kojima je naša kultura obilovala, od “Hrvatske književne laži”, preko “Predgovora ‘Podravskim motivima’”, “Antibarbarusa”, referata na kongresu u Ljubljani.

Čitavog života na mrtvoj straži pameti ljudske, s trideset slova, čuvao je kalež svoje čistote, sam, jer samo je tako čovek slobodan, a ostalo znamo šta je, rika goveđa…

Nije napisao jedno kapitalno delo, napisao ih je sijaset: od Balada Petrice Kerempuha, Gospode Glembajevih, Golgote, Povratka Filipa Latinovitza, Banketa u Blitvi, Hrvatskog boga Marsa, Vučjaka, do testamentalnih Zastava. Nobela nije dobio, nisu ga dali nijednom komunisti. Po nesreću za svoju globalnu slavu, a na našu dobit, pisao je na našem jeziku. Iako najprevođeniji jugoslovenski pisac, svetu je ostao poznat samo u zatvorenim, literarnim krugovima. Nikada nije doživeo slavu jednog Mana ili Prusta, čija dela, uz sve poštovanje, u usporedbi s njegovim, izgledaju bledo poput gospođice Melanije. Umro je 29. 12. 1981.

  • Fritz Poljički