Kovač, Mišo Mate

Čovjek bez adrese

Čovjek bez adrese

Kao i gotovo svi klinci odrasli u vreme SFRJ, letovao sam sa roditeljima na hrvatskom primorju. Kao i gotovo svi klinci, bio sam nemiran i hiperaktivan. Više sam voleo da se vijam okolo, nego da sedim za stolom u restoranu i žvačem superobroke, u kojima su uživali moji i tuđi roditelji. U Opatiji sam, demonstrativno, niz salu gurnuo kolica sa tanjirima punim klope i rasuo ih u paramparčad. Međutim, najsmešnije je bilo u Cavtatu. Roditelji su me ispustili iz vida na koji minut i ja sam nestao. Ubrzo su registrovali moj nestanak i krenuli da me traže po hotelskoj terasi punoj ljudi, koji su uživali u večeri uz vino i dalmatinsku muziku. A onda su začuli iz zvučnika: “Sa nama je i jedan dječak… Hajde reci kako se zoveš… Koji će sa mnom otpjevati pjesmu…” Dečak sam, naravski, bio ja, pevač Mišo Kovač, a pesma “Još i danas teku suze jedne žene”. Moji su roditelji hteli da propadnu u zemlju od stida.

Moj “drugar” Mišo Kovač, stameni, narogušeni, brkati, prpošni Dalmoš, rođen je početkom rata (1941.)  u Šibeniku kao Mate. Sve ga je više zanimalo od učenja (zvuči li vam poznato?), pa je umesto gimnazije završio industrijsku školu, iz kojih su tada izlazili potencijalni pripadnici radničke klase, bez većih mogućnosti da se uzdignu na nivo “poštene inteligencije”. Bio je prgav klinac i, kako sam reče, ni jedna tuča nije prolazila bez njega. Kratko podšišan i sa retkim brčićima, interesovao se za sport, naročito fudbal, kojim počinje da se bavi nešto aktivnije od rukometa. Najbolji drug bio mu je Petar Nadoveza, koji će kasnije postati član šampionske ekipe Hajduka i mnogo kasnije trener istoga kluba. Zajedno su kao klinci od američkih vojnika žicali gume za žvakanje i zajedno krenuli pikati balun.

Mate je bio golman i po mnogima — imao je kvaliteta za napredak. Mogao je jednog dana da ostvari i profesionalnu karijeru, da se nije dohvatio gitare pod uticajem svog najvećeg idola Elvisa Prislija. Okupirala ga je muzika i počeo je da peva na lokalnim muzičkim takmičenjima. Na jednom je, čak, osvojio Prislijeve singlice kao nagradu.

Glavni autoritet bio mu je otac Jakov, od kojeg je Mate pokupio mnogo dragocenih životnih saveta, veoma bliskih tadašnjem društvu jednakosti i radničkog samoupravljanja. O svom starom, pevač je jednom prilikom ispričao anegdotu: “Moj otac je bio poslovođa u trgovini. U vremenima kad se hrana mogla nabaviti za bonove, moj je stari Šibenčanima, kojima je trebao gotov novac, uzimao te bonove i kriomice im davao gotovinu. Kad mi je bila petnaesta, ćaća me osobnim primjerom naučio kako valja cijeniti radnika. Pokraj nas je prošao neuredno odjeveni čovo, koji se, očito, vraćao iz krčme. Moj stari je skinuo šešir i pozdravio ga s naglašenim poštovanjem. Začudim se i pitam zašto pozdravlja tog pijanca, a on mi odgovori: ‘To je najbolji pitur u Dalmaciji, i poštujem ga zato što nema boljeg radnika od njega. A to što je poslije malo popio, Bože moj…’”.

Muzika je bila njegova sudbina. Vojsku je služio u Beogradu i tu je naleteo na nekog desetara drkadžiju, koji ga je užasno smarao, pa je pobegao od njega tako što se prijavio u orkestar. Pevao je koračnice i revolucionarne pesme, a njegov gromki vokal je sjajno interpretirao ova remek-dela socrealističkog zanosa. Ubrzo počinje da vešto preskače žicu i pali u grad. Beograd je tada, početkom 1960ih, bio superšmekerski grad, gde su mladi bili u fazonu filma Ljubav i moda, a nezaobilazno mesto bila je Kalemegdanska tvrđava, gde se na košarkaškim terenima plesalo uz tvist i rok Mileta Lojpura. Mate, koji je negde u to vreme postao Mišo, počinje da udiše prestonički duh, kapirajući da bi mu bolje bilo da se i ne vraća u rodni Šibenik. Mogao bih da ostanem ovde, kontao je, i da izgradim pevačku karijeru. Pevanje po kafanama se dobro plaća, a mogu i da se okušam na Beogradskom proleću. Ljubav i moda, čoviče!

Posle izvesnih peripetija Mišo je dobio angažman u restoranu Topčiderska noć, gde je pevao pesme tada veoma popularnih pevača Adrijana Ćelentana, Žoa Dasena, Reja Čarlsa… Zahvaljujući zvonkom vokalu i egzotičnom look-u, počinje da stiče veliki broj fanova, a jure ga i likovi koji se danas predstavljaju kao menadžeri. Kao, da mu pomognu oko karijere. Da ga proguraju. No, već tada Mišo ispoljava kasnije čuvenu tvrdoglavost i tera ih sve u božju mater. Rešio se sivomaslinaste “pošasti” i shvatio da mu je vreme da hvata maglu. Vratio se u Šibenik. Ćaća ga je smarao sa standardnom dilemom: ‘vataj se knjige ili posla! Mišo je opet zapalio u Beograd. Smucao se. Spavao po parkovima. Hteo je da, pošto-poto, postane pevač. Opet je nastupao po restoranima. A onda je shvatio da je došlo vreme da snimi ploču. Spakovao se i otišao u Zagreb. Pravac Jugoton.

Kao u romanima Sidni Šeldona, talentovani provincijalac Mišo Kovač, kojeg će publika kasnije od milja prozvati Mišo Trovač, snimio je prvu singlploču i ubrzo postao megazvezda na širokom području Jugoslavije. Došle su pobede na festivalima i fantastični tiraži. Negde je ubeležen podatak da je do kraja 1980ih ovaj pevač prodao oko 15 miliona ploča (album “Proplakat će zora” imao je tiraž od oko 700 hiljada primeraka), što je rekord koji teško da će biti dostignut. Usput, sa gustim  brcima i nenadmašnim repovima, pravi dalmatinski “galeb”, Mišo krasi stupce tračerskih rubrika. Najpre njegov brak sa Ljubicom. Posle toga razvod i romantična veza sa mladom splitskom lepoticom Anitom Baturinom, tinejdžerskom Miss Jugoslavije 1970. Njeni roditelji bili su protiv njihove veze, za koju je pevač rekao da je počela “filmski” (zamalo da je pogazi kolima na ulici). Na kraju su se venčali i dobili dvoje dece: sina Edija i ćerku Ivanu. Koga god da ste tada pitali, svako bi vam rek’o da je Mišo Kovač veliki pevač i još veća ljudina. Nikoga se taj nije bojao, a o svom odnosu sa publikom decidirano je konstatovao: “Kad izađem na binu, ja publici kažem da je tako — i tako jeste. Nema druge”. Zvali su ga da ode u inostranstvo i pokuša da tamo napravi karijeru, na šta je odmahnuo glavom i kazao: “Englezi imaju Tom Džonsa, kog’ će im klinca Mišo Kovač.”

Međutim, ključni detalj vezan za njegovu karijeru jeste političke prirode. Početkom 1980ih godina Mišo je gostovao u Americi i Kanadi, zabavljajući naše emigrante. Na jednom od tih nastupa izbila je (ne)očekivana frka. Evo kako je čitav događaj Mišo prepričao za beogradski časopis Polet: “Kad smo došli u Kalgari, članovi mog sastava su me pozvali i rekli: ‘Mišo, dvorana nije u redu’. Šta je? ‘Dođi, pa ćeš vidjeti.’ Otišao sam i ispostavilo se da na zidu vise slike Pavelića i Stepinca. I što sad? Pozvao sam momke koji su se tu nalazili i pitao ih što je moj honorar večeras ovdje: 500 dolara, 1000 dolara, milijun, pet milijuna ili moj život, što je… Oni ćute. Tada sam im rekao da skinu te slike. Tu je centar emigracije… I onda mi je jedan od njih prišao i pitao me: ‘Što se vi bojite Pavelića mrtvog?’. Rekoh, slušaj, mi se ne bojimo Pavelića, ako ti se Pavelić sviđa stavi si ga na čelo, ali mene ne možeš kupiti. Tko si ti da mene kupuješ? Tu se već narod podijelio, jer to nisu napravili organizatori. Tu su upali frajeri, koji su znali da ja dolazim, postavili to i stali sa strane… Ja tu igram poker i znam, može izvući pištolj, nema tu policije, nema nikoga, to je tako… Kad su to skinuli, rekao sam: U redu, ovdje je bista, prekrijte to… I to su učinili. Još sam dodao da, ukoliko budem čuo jednu riječ protiv Jugoslavije, koncerta nema. Kad je sve trebalo da počne, na pozornicu je izašao pop, koji nije imao veze s koncertom, i počeo da pozdravlja Hrvate i Hrvatice, te ‘jednog od najistaknutijih hrvatskih pjevača’. U tom trenutku sam vidio da se on sprema, doletio sam na pozornicu, odnio mu mikrofon iz ruke i nastalo je potezanje. Ne prepuštajući mikrofon, dao sam znak muzičarima da krenu, da bi potom odradili četiri sata bez pauze. Ne možeš imati pauzu, jer ne znaš što će se dogoditi.”

Nakon ovog događaja, uz bučnu podršku štampe, Mišo Kovač je postao Jugosloven nad Jugoslovenima. Čovek koji je pokazao zube ustaškoj emigraciji. Njegova popularnost je postala skoro mitska. Na gostovanjima širom zemlje, ljudi su prilazili da ga potapšu po ramenu, rukuju se sa njim i zatraže autogram. Postoji čak i angedota o tome kako je jedan lukavac obmanuo Mišu “na bazi autograma”. U gužvi mu je podmetnuo papir da se potpiše, da bi se posle ispostavilo kako je Kovač potpisao svoj pristanak da dotičnom bude žirant za kredit.

1980e su predstavljale kulminaciju Mišine popularnosti. Tiraži se nisu smanjivali, a koncerti su bili i dalje odlično posećeni. Niko nije slutio da će se za ovog pevača i samu Jugoslaviju stvari početi razvijati u tragičnom pravcu. Poslednji put, Kovač je nastupio u beogradskom Sava Centru 1989. godine. Pred prepunom salom, poslednji put je Jugoslaviji otpevao: “Ostala si uvijek istaaa…”.

  • Dejan Katalina