Kad bi bio Bijelo dugme

Kad se vratim u detinjstvo siguran sam da je novogodišnji vašar uticao na moj najraniji izbor zanimanja. Na tom vašaru sam kao klinac gledao “zid smrti”, i nakon toga video sebe u budućnosti kako u crnom kožnom kompletu jurim na motoru bez auspuha po zidu smrti. Gledajući seriju “Simpsons”, potpuno razumem prezir Homera Simpsona prema radnom vremenu od sedam do tri (“od devet do pet”). Zato u osnovnoj školi na pitanja o želji za budućom profesijom nikada nisam odgovarao “lekar” ili “inženjer”, jer sam od najranijeg detinjstva bio opčinjen cirkusom, tačnije nekom “modifikacijom” cirkusa, bilo da se ona zvala “zid smrti”, “rock-band” ili nešto drugo što je bilo povezano sa reflektorima, znojem i neuobičajenim radnim vremenom.

Tako sam, posle zaljubljenosti u motore na vašaru, otkrio sarajevsko Bijelo dugme, najpopularniju grupu u istoriji SFRJ. Bilo je to u najvećoj hali beogradskog Sajma. Zastao sam pored štanda zagrebačkog Jugotona na kojem se nalazila ona ptica, zaštitni znak firme, i neki ogroman papir na kojem je bilo nacrtano bijelo dugme. Sa štanda se orila pesma “Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac” — neka vrsta poziva na kupovinu novog albuma ove grupe “Šta bi dao da si na mom mjestu”.

Nekoliko dana kasnije gledao sam Bijelo dugme na tv-u. Bio sam opčinjen: Goran Bregović u belom sakou i pantalonama, Ipe Ivandić sa srebrnim kompletom bubnjeva, gongom iza sebe i dva bas-bubnja u kojima će mu kasnije pronaći četiri kilograma hašiša; Vlado Pravdić je svirao Hammond orgulje na kojima je sa strane stajao veliki logo benda; Zoran Redžić u srebrnoj majici bez rukava; Željko Bebek u nekoj vrsti tunike — imao je bele rukavice i prsten sa kamenom na malom prstu. U tom trenutku bilo je svršeno sa “zidom smrti” i “fudbalerima” — moja nova opsesija postalo je Bijelo dugme.

Sutradan sam sa ocem otišao u grad i u Jugotonovoj prodavnici u Nušićevoj ulici kupio pomenuti album “Šta bi dao da si na mom mjestu”. Tokom zimskog raspusta po nekoliko puta dnevno slušao sam ovu ploču. Onda je usledio još jedan poklon: otac i majka su jednog dana doneli novi Tosca gramofon i Ei Niš radio, model HSR. Sad se sve čulo glasnije i bolje.

Inače, moj otac smatra ovu kupovinu novog gramofona i radija svojom najvećom greškom. Čak mi je i pre neku godinu rekao da je to bio početak mog školskog kraja. Postao sam potpuno opsednut Goranom Bregovićem — kupovao sam sve časopise koji su donosili intervjue s njim. Osnovao sam prvu grupu. Želeo sam da, kad porastem, studiram filozofiju kao Bregović. Ovo sa izborom fakulteta zbog vašeg idola gadna je stvar. Setio sam je se nekoliko puta: kad sam zavoleo grupu Roxy Music — zbog Briana Enoa hteo sam da studiram kibernetiku (proklinjao sam ga kad sam jutro dočekao ludeći zbog teških lekcija koje sam tog dana morao da odgovaram na ispitu); ili kad sam kao mali slušao sarajevske grupe, posebno pesmu Teške industrije: “Moj brat svaki dan / ustaje u pet do pet / on je ta teška industrija / on je taj fundament.” Pre neku noć, pošto sam otpratio devojku, ušao sam u prvi jutarnji autobus na liniji 50, pun radnika koji su se vozili u fabriku. U nozdrvama mi je bio miris fabričkih hala, koji ne podnosim jer me podseća na predmete i kabinete na fakultetu. Ljubav prema tom tekstu kao da me je proklela — više od deset godina studiram mašinstvo.

Zahvaljujući Goranu Bregoviću otkrio sam i časopis Džuboks, a prvi broj koji sam kupio je skoro u celosti bio posvećen Bijelom dugmetu. Posle nisam propuštao nijedan broj ovog magazina koji je muzički oblikovao moju a i generacije posle. Naslov intervjua bio je otprilike: “Ja sam već ostvario svoj veliki san”. Kako su se brojevi pročitanih Džuboksa nagomilavali, sve sam manje slušao Bijelo dugme, a sve više prelazio na “ozbiljnije” stvari. Tu i tamo pogledao bih poneki njihov koncert. Poslednji je bio onaj na beogradskom Sajmu, kad je Tifa zamenio Željka Bebeka.

Između albuma “Šta bi dao da si na mom mjestu” i ovog sa Tifom desile su se razne promene, ne samo u postavi: stali su u tih nekih osam godina i “Sanjao sam noćas da te nemam” i “Sve će to mila moja…”, Bregovićev odgovor na pompeznost Cockney Rebel; svirka sa simfonijskim orkestrom na ploči i na koncertima u hali Pionir. Tu se smestio i njihov možda najblesaviji period — onaj prilagođavanja novom talasu — menjanje imidža (šišanje) kao i smešne koncertne verzije nekih starih pesama.

Takođe, Bregović i Dugme odigrali su ulogu i Beatlesa i Pistolsa, ma koliko to čudno zvučalo. Moju kevu nije mogla da uznemiri Pop mašina (grupa koju sam ja obožavao) jer nije imala gde da je vidi, ali ovih pet nakinđurenih Sarajlija sa Sweet/Slade štiklama, minđušama i dugačkim kosama, “upalo” je direktno s televizora u svačije dnevne sobe. Zato je i za veliku većinu sinonim za rock‘n’roll u Jugoslaviji bilo upravo Bijelo dugme.

Provokacija koja je pratila Dugme nikada nije prestajala. Od prvog hapšenja člana neke jugoslovenske grupe pa do omota za live album iz zagrebačkog Kulušića. Na omotu je bila devojčica u prevelikim štiklama i odeći — neki su ovaj omot smatrali “pedofilskim foto-sešnom”, kao na primer moja mlada profesorka engleskog.

Ali, najbolja stvar koja je išla uz Dugme bili su intervjui Gorana Bregovića. Od onih ranih, kad je na pitanje “vaše pesme liče na tuđe stvari”, odgovarao sa “jebeš pjesmu koja ni na šta ne liči”, pa do serije intervjua u kojima su se prožimale Smrt u Veneciji i blaga zavist prema karijeri članova grupe Pink Floyd, koji i pored svojih debelih bankovnih računa i slave mogu neprimetno da uđu u londonski metro.

Pre neku godinu, dan posle odgledanog filma American beauty, setio sam se pesme Bijelog dugmeta “Eto, baš hoću”. Bregović je jedini znao da opiše to pucanje muškarca u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim kada on u jednom trenutku “otera u kurac” brak, stalan posao i sigurnost, i to ne samo zbog zgodne drugarice svoje ćerke.

Koja, vođa Discipline kičme i Robert Nemeček, član Pop mašine, smatraju da je Bijelo dugme uništilo domaći rock‘n’roll. “Pastirski rock” — etiketa koja je krasila muziku Bijelog dugmeta — uveo je na našu scenu čobane, ovce, seoske “bekrije” i po mnogima bio prethodnica turbo-folka koji će nekoliko godina poslije zagospodariti muzičkim prostorima zemlje.

Ali problem sa domaćim rockom bilo je nešto drugo: nerealna predstava o stvarnoj popularnosti i konačni medijski nesrazmer. U muzičkim časopisima 1980ih godina preovlađivali su tekstovi o ljubljanskom punku, Beogradskoj alternativnoj sceni (BAS) i zagrebačkom novom valu. Međutim, svi su ovi bandovi zajedno prodavali su manje ploča od Divljih jagoda. Privid stvarnosti koji su uobličili yu-mediji, naročito će doći do izražaja nešto kasnije, tačnije početkom 1990. godine, kad će se na prvim višestranačkim izborima u svim republikama SFRJ pokazati realan profil prosečnog Jugoslovena. To je, prosto rečeno, bila “osoba” koja je, kad joj je prvi put ponuđen izbor, svoju naklonost dala najfolklornijoj i najradikalnijoj opciji, a ona joj je to poverenje poslije vratila bacivši je u blato, glad i krv.

Goran Bregović je to shvatio još 1970ih godina. On je jedini poznavao taj profil prosečnog Jugoslovena. Ako je za komercijalni američki film formula bila seks+nasilje, za prosečnog domaćeg slušaoca dobitna kombinacija bila je seks+harmonika. Zato su prve gole sise osvanule na albumu Bijelog dugmeta, a u tekstovima čekali su konji, zore rujne i seoski poštari. Na kraju krajeva, sedamdeset posto stanovnika jugoslovenskih gradova činile su pridošlice sa sela.

Sećam se još jednog Bregovićevog intervjua, u kome kaže da je počeo da svira zbog toga što su devojke volele rock-muzičare više od automehaničara. Ja nisam zbog toga osnovao grupu. Uvek sam svirao zbog sebe i nikad nijednoj svojoj devojci nisam pustio ploču ili cd. I sve časopise sa intervjuima i fotografijama držim u noćnom ormariću moje majke.

I možda su u pravu Koja i Robert Nemeček da je Bregović uništio domaći r‘n’r. Ne znam je li to tačno, ali mislim da je on kriv za nešto drugo: posredno je uništio deo moje generacije koja je možda i zbog njega umislila da od rock‘n’ rolla u Jugoslaviji može da se živi. Mi smo svoj veliki san delimično ostvarili, a u potpunosti smo pristali da budemo “sve što hoće”.

Nama nisu, kao Bregoviću, zapale duge noge Ljiljane Tice, krstarenje preko okeana, vožnja vlastitim Jaguarom. Mnogima od nas usledilo je da u svojoj trideset i nekoj uzimamo novac za cigare od roditelja, da se vraćamo noćnim autobusom iz grada sa dvadeset godina mlađim klincima i da su nam radne knjižice bez sekunda radnog staža. Zabluda zvana jugoslovenski rock‘n’roll i ušuškanost u zlatno doba samoupravnog socijalizma, učinila je da moja generacija nespremno i bez anestezije dočeka grozne 1990e godine, godine u kojima su devojke mnogo više volele automehaničare.

  • Branko Rosić