Istinita legenda

Fotografija: arhiv Dimitrija Ostojića

Idemo ti mi tako, idemo, kad, sunce ti kalajisano, banu pred nas divizija Nemaca, i to ne bilo kakvih, boga ti poljubim, svaki dva metra i sto trideset kila, čudo jedno, a nas šaka jada, a još gladni, žedni, goloruki i napaćeni, šta ćemo — kud ćemo, a ja ti komandujem: pravac potok i tras! u vodu, zalegaj potrbuške, a voda ‘ladna, zemljače, ‘lebac joj njen, lepo vidiš ribe drkću od hladnoće, nakupilo se to zime, ej, somovima se sve inje nahvatalo na brkove, a ja: zalegaj! nemaš kud, brale moj, pa one puške uspravno, pa diši na cev, glava ispod vode, nema se vazduha, pa diši, par sati ti mi tako, časti mi moje, ko podmornice na periskop srkućemo vazduh, sreća naša zeleni mi, a zelen onaj potok, a još i u licu došli zeleni, dabome, naprežemo se da pozelenimo, da nas ne otkriju, maskiranje je to, baćo moj, nije mala stvar! Prva proleterska, ej, tako ti je to bilo, a ti, ako mi ne veruješ, pitaj one Nemce da nas nisu videli…

  • Mikica Ilić