Hotel Union

Pre nekoliko dana, šetajući Kosovskom ulicom u Beogradu, naleteo sam na Milića Vukašinovića koji je upravo izlazio iz hotela Union sa kreonom na očima, obučen kao u najboljim danima (a on je uvek u najboljim danima) u kožnu jaknu i kožne pantalone. A možda i nisam. Možda sam sve samo sanjao.

Hotel Union se nalazi u samom centru Beograda, iza Savezne skupštine i pored Jugoslovenske kinoteke, druge ili treće u Evropi i svetu po broju i kvalitetu arhiviranih filmova. Bio je poznat ponajviše kao rock-hotel, mesto u kome su odsedale najveće yu-rock-zvezde kada su imale koncerte u Beogradu. Za njega sam prvi put čuo kao klinac, kada su devojčice opsedale ulaz ovog hotela dok su u njemu boravili članovi grupe Srebrna Krila. Pričalo se da je Kosovska ulica bila zakrčena, i to u vreme kada se retko dešavalo da neko, osim Tita, zaustavi saobraćaj. Mi pankeri smo 1980. godine odlazili u Union zbog malog bistroa koji smo zvali “pab”.

Podsećao je na engleske pabove, a mi smo tražili samo mrvu koja bi nas podsetila na London. Toliko je trebalo da bi bili srećni. Tako smo odlazili i na godišnje Internacionalne vašare na Senjaku, kako bi u tih nekoliko dana kupovali pivo u konzervama koje smo mogli da vidimo u rukama engleskih pankera, jer se u to vreme kod nas prodavalo samo flaširano. Ali mi smo, baš zbog Džoni Rotena, punili kese konzervama piva da bi se kasnije slikali “kao Sex Pistols”. Posle kažu: “što se praviš Englez!” Kao da je to lako!

Sa pojavom novog talasa, najbolje ženske su preko hotela Union počele da stižu i u pesme. Tako, Renato Metessi i zagrebačka grupa Zvijezde nalaze inspiraciju u ovom hotelu. Ostali su stihovi: “Union — zaključaj sva vrata / Union — kula od karata”. Na “Zoni sumraka”, drugom albumu grupe Film, nalazi se pesma “Beli prah”: “U Beogradu u hotelu Union / Satima smo sjedili u mraku / Ti si došla odjevena u zeleno / I sjela pored mene / Rekla si da želiš biti sa mnom / Odveo sam te do lifta / U prolazu mig portira / Njemu je sve bilo jasno / Sve je bilo jasno.”

Glavna ličnost u ovoj pesmi je stanovita Bezideja, tadašnja devojka beogradskog pop art slikara Vlaje Jovanovića, člana grupe Kozmetika i urednika časopisa Izgled, beogradske verzije Andi Vorholovog Interviewa. U pesmi se govori o noći koju je Jura Stublić proveo sa Bezidejom u hotelskoj sobi br. 411 i o postojanju jedne ljubavi koja joj je bila važnija od beogradskog džet-setera ili zagrebačke novovalne zvezde — heroina. Beli prah ju je, nakon ove pesme, odveo i u Amsterdam, gde je jedno vreme radila kao peep show striptizeta.

Bezideju sam sreo u leto 1987. posle mog povratka iz Kopenhagena. Bili smo kod Žike (koji danas vozi ogromne kamione po Americi). Pila je Vecchiju i otvarala karte. Posle me je odvela u drugu sobu da joj pričam o Danskoj i posebno o Kristijaniji. Uhvatila me je za kurac i tražila da je sutra odvedem na utakmicu kojom je OFK Beograd otvarao sezonu. Ipak, na stadion na Karaburmi sam otišao sam. Više je nikada nisam sreo, a negde krajem 1990ih sam čuo da je umrla. Ne znam od čega ali znam da je Jura, u istoj toj deceniji, stavljao devojke sa hrvatskih otoka u svoje pesme.

Hotel Union je zadesila slična sudbina kao i jugoslovenski rock‘n’roll tokom 1990ih godina. Zaboravljen i ogoljen od svake bitnosti, on tavori, a u njegovim sobama ne odsedaju rock-zvezde kojih više i nema. Zato i ne mogu da se setim da li je prizor Milića Vukašinovića pred njegovim vratima bio stvarnost ili san, danas, kada hotel Union čeka da bude prodan stranim investitorima preko ponude Agencije za privatizaciju Vlade Srbije.

Do tada, ljubav ipak ne umire u hotelu Union, gde se subotom održavaju večeri zabave i druženja za “usamljena srca”, koje organizuje najpoznatija beogradska agencija za upoznavanje i bračno posredovanje, Fortuna.

  • Branko Rosić