Grlom u jagode

Jagode

Jedna od najvoljenijih, najgledanijih i najboljih naših televizijskih serija. Srđan Karanović:

“Mogu da kažem, iz današnje perspektive, da sam vrlo srećan što sam odrastao u tim 1960im godinama. Ne pamtim iz tog vremena nikakve političke pritiske ni na moje roditelje, ni na mene, ni na moje drugove. Vrlo skromno smo živeli, ali smo imali osećaj da stvari idu nabolje i oko nas i u nama, a to je fantastičan osećaj.”

“Grlom u jagode” napisali su Srđan Karanović i Rajko Grlić, režija Srđan Karanović, direktor fotografije Živko Zalar, kompozitor Zoran Simjanović, Bane Bumbar bio je Branko Cvejić, Uške — Aleksandar Berček, Miki Rubiroza — Miki Manojlović, Boca — Bogdan Diklić, Seka — Đurđija Cvetić, Goca — Gordana Marić, Lepa — Zlata Petković, Banetovi roditelji su bili Olivera Marković i Danilo Bata Stojković, a baka — Rahela Ferari.

“Te, 1975. godine” — da parafraziramo rečenicu koja je, uz Simjanovićevu muziku, postala zaštitni znak serije — počelo je emitovanje “Grlom u jagode”. To je priča o mladima, o svakodnevici Baneta Bumbara, njegove porodice i prijatelja od 1960., kada je njemu bilo petnaest, do 1969. godine. Serija opisuje polet mladosti generacije rođene četrdeset i neke, tokom ludih 1960ih i teče kroz doživljaje Baneta Bumbara od momenta kada je svet video kao beba, iz kamiona, dok se obitelj selila u novi stan, pa do diplome.

Pratimo sva Banetova iskušenja i ona jedne adolescencije, jednog posebnog doba: neuspešne pokušaje da postane sportista, odlaske na Kalemegdan, gde sa Ušketom, Mikijem Rubirozom i Čombetom ide na igranke na kojima Mile Lojpur svira rokenrol, zaljubljivanje u novu školsku drugaricu Lepu, zbog koje privremeno ostavlja stalnu simpatiju Gocu. Tu je i Divna sa kojom deli ljubav prema poeziji i doživljava prvo razočaranje, zatim pokušava da se preko Italije domogne sveta, a roditelji ga hvataju u Istri. Bane odluči da postane čovek, kupuje polovnog fiću, pa se 1969. godine ženi Biljanom i rešava stambeno pitanje.

Na kraju svake epizode ređaju se hronološki događaji iz godine u koju je epizoda smeštena: gde je bio Tito, zašto je Andrić išao u Stokholm, ko je otvorio neki most na Dunavu, a ko iz belog sveta letovao u Dubrovniku… Ove je događaje iz off-a izgovarao sam Bane i završavao kasnije slavnim citatom: “A ja sam odlučio da…”.

O sjajnim detaljima i osećaju za doba po kojima mnogi pamte seriju, Srđan Karanović danas govori:

“Materijal za priče skupljali smo od raznih ljudi. Zalar je bio izvor za delove o gitari, Grlić i ja smo iskoristili bavljenje kinoamaterizmom, intervjuisao sam svog oca kako je živeo u 1960im, Zora Korać nam je pomogla o detaljima o Pešti i Novom Sadu, Cveić je u starim brojevima Politike nalazio vesti koje bismo ubacili kao caku u dijalogu. Modu i scenografiju smo pažljivo studirali. Mnogo truda smo uložili u traženje fiće koji se otvara “na spolja”, pa krimki, cipela sa specijalnim šniranjem, pa džempera od buklea. Ni do kraja snimanja nismo pronašli ispravan Suprafon gramofon, a tako sam ga žarko želeo.”

  • Goran Tarlać