Gotova jela 29. novembar

Odrastao sam u zrelo doba samoupravnog socijalizma, u nuklearnoj porodici jugoslovenskog tipa: oba roditelja, starija sestra, mačor i ja. I porodični fića. Otac i majka su radili. Vikendima je majka kuvala naveliko, ali je radne dane trebalo nekako pregurati. Ponedeljkom smo, tako, jeli uglavnom ostatke od subote, utorkom nedeljne ostatke, sredom bi otac (koji je iz nekog razloga tim danom dolazio kući ranije nego obično) kuvao supu iz kesice i pržio kajganu na luku, a četvrtak je bio dan za Gotova jela 29. novembar iz Subotice.

Dok se otac dosledno gušio škembićima u saftu, majka je za sestru i mene najčešće iznosila Sekelji gulaš podgrejan i poslužen u sopstvenom pakovanju od debelog staniola. Nikada se nisam preterano fascinirao ostalim jelima iz “palete” 29. novembra, ali taj Sekelji gulaš je zaista bio nešto.

Do dana današnjeg nikada nisam probao “pravi” sekelji gulaš (reč je o mađarskom jelu od kiselog kupusa sečenog na uske rezance, obilato začinjenom alevom paprikom i sa goveđim mesom sečenim na kocke), ali ovo što se dobijalo u konzerviranom obliku zadovoljavalo je sve moje standarde. Toliko da uopšte ne pamtim šta smo to, dođavola, ručali petkom.

  • Vladimir Arsenijević

Kasne 1970e. Mama je radila u tri smjene. Ali tu su zato bila Gotova jela 29. novembar. Nije bilo do novogodišnje sarme, ali ni gotova nije bila loša. U aluminijskom pakovanju zlatne boje i sa komadom nekog masnog špeka.

  • Sandra Antolić