FEST

Dizajn: Saveta i Slobodan Mašić, 1972.

Dizajn: Saveta i Slobodan Mašić, 1972.

U njihajućim 1970ima, u kojima tinjaju političke vatre koje će se dve decenije kasnije razbuktati u balkanski ratni požar, grupa filmskih poslenika u Beogradu kuje plan o velikom filmskom festivalu. Jer samo nam to nedostaje. Protutnjao je šezdestosmaški bunt, omladini se uveliko zapatila duga kosa, svaka peta kuća ima televizor, svaka deseta fiću, a gotovo svi idu na more. Bratstvo i jedinstvo cveta, a nepoćudni su oterani tamo gde im je mesto. Velike sile su digle ruke od nas, SFRJ i njene prestonice, Beograda. Bila je to zemlja o kojoj je, mlađanom Larsu von Trieru, njegova majka, danska komunistkinja, pričala kao o Raju na zemlji. Istok na zapadu i vice versa.

I tako je u zemlji balkanskih bajki počeo da se stvara filmski san zvani FEST. Otac, Milutin Čolić, znao je da političkim autoritetima (svi odreda filmofili, od predsednika države Tita, do gradonačelnika Branka Pešića), dočara glamur koji nam je na dohvat ruke. Te 1971. neki su hteli da to bude festival ratnog filma ili antiratnog filma (Pogačić), kako vam drago, drugi su, kao Živojin Pavlović, bili bliži ideji ljubavnog ili erotskog filma, opet kako vam drago, ali svi su bili složni u tome da beli svet mora da dođe u beli grad. I prosu se zvezdana prašina. Prvi FEST, onaj originalni, za pamćenje, dešavao se u centru grada, kojim su tutnjale filmske zvezde, poklanjajući se ispred bioskopskog platna, i odlazeći na sastanke sa trudbenicima u fabričke hale. Naravno, večeri su se završavale u Skadarliji, uz roštilj i muziku do u sitne sate.

I dođoše redom, Gina Lolobrigida, Peter Ustinov, Frank Capra, Trevor Howard sa Zapada, Akira Kurosawa iz Japana, ali i uvek brojni ruski drugovi predvođeni veteranima kao što su Mark Donskoj ili Grigorij Aleksandrov.

Beograđanima i određenim političkim strukturama nije bilo baš najjasnije šta traže čupavci odsutnog pogleda, Peter Fonda i Denis Hopper, ali ni jahači iz golog sedla nisu bili baš najsigurniji šta to rade u zemlji socijalističkih čuda. Jack Nicholson digao je ruke nakon dvadesetog (ili pedesetog?) poziva na ćevapčiće. Peter Bogdanovich, šetajući ne bez ponosa prelepu Cybill Shepherd, demonstrirao je svoje poznavanje arhe-jezika, psujući ponekad prevodioce koji bi prekrajali njegove srdačne ali i britke reči. Mnogima je, kao Liv Ullman, i srce ostalo u Beogradu, ali i beli filmski svet je dobio nekoliko naših snajki. Odiseja u svemiru, Paklena pomorandža, Goli u sedlu, teško da su se uklapali u matricu socijalističkog realizma, a stvar je dodatno vatrirao Dušan Makavejev projekcijama na Vidicima u Domu omladine. Coppola je završio kod trubača (pre Bregovića i Kusturice), a Robert de Niro tragao je za Nišlijama koje su ga ugostile kada je, kao klinac, podignutog palca krstario Evropom.

Ipak, FEST i Beograd zaljubili su se na prvi pogled, i stotine hiljada Beograđana hrlili su u zagrljaj hladnih noći i ne mnogo toplijih sala, da odsanjaju filmske snove. Zaređale su revije i reprize FEST-a po celoj SFR Jugoslaviji, pa sledećih godina nije bilo čudno da baš poslednjeg petka u januaru neki iz Splita ili Skoplja otvaraju bolovanje.

Festival festivala, što mu je bila formula, sa hakslijevskim motom hrabri novi svet, ušao je zatim u kolotečinu, sa manjim ili većim usponima i padovima, postao deo svetske porodice festivala (FIAPF) i definitivno najznačajnija balkanska filmska smotra.

  • Dinko Tucaković