Emir/Riva

Sve počinje od kraja. Tačnije, od odjavne špice filma koji gledate. Ali, ko još čeka da se završi odjavna špica? Ako gledate film na videu, posle oznake The End obično pritisnete rew na daljinskom i vraćate kasetu na početak. Ako film gledate na tv-u, na odjavnoj špici ili odlazite do wc-a, ili samo promenite kanal. Jedino u bioskopu, kad je pun, a vi u sredini reda, možete da pročitate imena sporednih glumaca, kamermana ili montažera. Na FEST-u 2001. bio sam svedok aplauza koji je odjeknuo u Sava centru prilikom odjave engleskog filma Bili Eliot kada se na ekranu pojavilo jedno prezime na “ić”. E, o tome vam pričam. Ta potera za zemljakom, taj podatak da je neko “naš” učestvovao u stvaranju Gladijatora, “Dinastije” ili bilo čega “velikog”. Ali to je frustrirajuće jer se nikada ne sazna.

Pamte se glavne uloge, primanja medveda, palmi i lavova. I to — zlatnih. Ko je još upamtio nekog šminkera? Ili kaskadera? A nama je trebalo nešto po čemu će nas upamtiti. Košarka, rukomet ili kajak činili su nam se nedovoljnim. Frustracija je bila duboka. Znali smo mi zbog čega dolaze Šveđanke ili Nemice kod nas na more. Znali smo da sanjaju o nama pored nekog Svensona. Da razmišljaju o dlakavom, vatrenom Balkancu. Ali kad bi se govorilo o Ljubavniku letnjih odmora, on je uvek bio Italijan. Džaba sve lančuge i zlato naših galebova.

Ili fudbal. Znali smo da smo “umetnici”. Da sve ove budale po Evropi “trče”. A mi, mi smo tehničari. Mi imamo dušu. I zvali su nas čak i Brazilci “evropski Brazil”. Pa ne bi Džaja tek tako igrao na Peleovom oproštaju! Ali osim jednog Partizanovog finala protiv Reala, u Kupu šampiona, jednog zlata fudbalskih olimpijaca, mi do Zvezdinog osvajanja kupa šampiona 1991. godine u fudbalu nismo osvojili ništa.

1980e su konačno počele da nam donose radosti. Prvo, Emir Kusturica. I to najsenzacionalnije. Drugi film ovog sarajevskog režisera Otac na službenom putu iz 1985. godine osvojio je Zlatnu palmu na kanskom festivalu. To je bila novost: da prva vest na tv-dnevniku bude izveštaj sa filmskog festivala. I svi smo gledali krupnoga gospodina iz sarajevske filmske kuće, valjda Forum, koji je mahao Zlatnom palmom i ponavljao zahvalnicu od dve reči na francuskom “Mer-si bo-ku”. Emir Kusturica nije bio tamo, već je menjao parket u Sarajevu. Već je to bilo dovoljno za početak biografije. Svu nonšalantnost potkrepila je i njegova frizura (kao da je tek ustao) i košulja na kojoj je nedostajalo dugme.

Pesma Evrovizije. Sa kolikim smo nadama ispraćali Ambasadore, Zdravka Čolića, Korni grupu. I ništa. A uvek na dan Evrovizije javljali su se reporteri, i to krajnje optimistički raspoloženi. Svi u gradu-domaćinu, Oslu, Stokholmu, ili ko zna gde drugde, svi ili bar veliki broj evropskih novinara čuli su našu pesmu, mislili da je odlična, i da smo sigurno tu negde, u samom vrhu. A uveče, tokom glasanja, uvek su Abba, Brotherhood of Man ili Johnny Logan bili ti koji su mahali zastavicama i smešili se tv-kamerama iz one, uvek iste, sobe u backstageu, ma u kom gradu da su se nalazili. Nas bi spašavali glasovi iz grčkog, izraelskog ili kiparskog tv-studija. Onda smo se setili da bi trebalo imati neki jednostavan tekst, sa rečima koje svima zvuče poznato. Otišao je Daniel, našminkani Crnogorac iz Hrvatske, sa pesmom “Džuli”. Zamalo da pobedi, ali — kao da jeste.

A onda, 1989. godine, zadarska grupa Riva, pesma “Rock me Baby” i konačno — pobeda. U nedelju, dan posle pobedničke noći sigurno sam je dvadeset puta čuo na raznim radiostanicama. Posle je došao red na Zagreb da bude domaćin Pesmi Evrovizije. Za nas je pevala Tajči, na koju su se svi palili. Voditelj je bio Oliver Mlakar. Pamtim tehnički problem kad su pevale one dve super ribe iz Španije. Pobedio je italijanski pevač Toto Kutunjo. U publici su bili tadašnji predsednik i premijer SFRJ, Janez Drnovšek i Ante Marković. Kutunjo je pevao “Unite, Unite Europe” godinu ili dve pre Mastrihta ili Šengena. Nas je bolelo dupe šta peva taj zalizani Italijan. Mi smo sve svoje kame, uniforme, kratke i duge cevi, već uveliko spremali, bez obzira na poruku Kutunjove pesme. Nas u nameri da budemo “svoji na svome” nije mogla da spreči ni sjajna ponuda Evropske unije o ubrzanom pridruživanju Jugoslavije Evropskoj zajednici, a kamoli neka kancona.

Sa raspadom SFRJ, tj. sa usitnjavanjem nekadašnje domovine, ukrupnjavale su se frustracije novih država. Godine 2001., u jednom hrvatskom magazinu pročitao sam intervju koji je novinar tog lista vodio sa popularnom američkom pevačicom Marajom Keri. Intervju je sadržao i deo koji parafraziram:

— Da li ste čuli za hrvatsko more?
— Ne.
— Da li znate za Gorana Višnjića, poznatog hrvatskog glumca u američkoj seriji “ER”?
— Na žalost, ne.
— Da li ste gledali pobedu na Vimbldonu Gorana Ivaniševića?
— Ne. Ne pratim sport.

  • Branko Rosić