Džez na Kolarcu

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka u Beogradu (a i drugde u ondašnjoj Jugoslaviji) džez muzika je počela da izlazi iz ilegale. Postupno je prolazilo ono vreme kada se od zvaničnika i političkih aktivista na ovu muziku gledalo kao na “dekadentni produkt buržoaske propagande”. Čuvena koračnica “Ne treba nam švaba i ustaša, niti raznih bugivugijaša” prestala je da bude in, kako bi se to danas reklo. Počeli su da niču razni mali sastavi, džez orkestri, na sve brojnijim igrankama po Beogradu, fokstroti, ingliš valsi, šlageri ustupali su mesto sinkopiranim ritmovima, džez improvizacijama. Nova, izmenjena klima bila je pogodna za stvaranje masovnog pokreta ljubitelja džeza. Potražnja za još uvek retkim pločama sa tom vrstom svirke bila je sve veća. Ploče su se kupovale u inostranstvu (ko je to mogao) i pozajmljivale iz američke čitaonice u Knez Mihajlovoj. Čuveni voditelj Glasa Amerike Vilis Konover sa svojim svakodnevnim “Džez satom” bio je glavni izvor uživanja i saznanja ko je ko u US-džezu. Pojava filma Bal na vodi na bioskopskom repertoaru, u kome su glavne muzičke zvezde bili Hari Džejms i njegov big band, rodila je i novi soj trgovaca — tapkaroše; karta više se, doduše, nije tražila samo zbog njih već i zbog Ester Vilijams i Reda Skeltona.

Prvi džez sastavi bili su kopije američkih uzora. Sa ploča ili radija “skidale” su se ne samo teme već i celokupne improvizacije velikana džeza. Naravno, veoma brzo su se izdvojile one najbolje grupe koje su nastojale da stvore svoj prepoznatljiv način sviranja, sopstveni stil. Stvaranje Velikog džez orkestra Radio Beograda bio je jedan od onih prelomnih trenutaka u istoriji beogradskog džeza — decenijama ga je izvanredno vodio Bubiša Simić. Na beogradskoj džez sceni pojavio se tada ili nešto kasnije veliki broj sjajnih pojedinaca. Da pomenem samo neka imena: trubači Duško Gojković, Milo Pavlović, Stjepko Gut, Miša Radosavljević (danas poznati hirurg), saksofonisti Karlo Takač, Eduard Sađil, Mića Marković, trombonisti Sreta Stefanović, Duško Kavaja, klaviristi Bora Roković, Vlada Vitas, Saša Subota, Saša Radojčić, harmonikaš Mirko Šouc, bubnjari Spasa Milutinović, Rade Milivojević-Nafta, Lala Kovačev, pevači Tihomir-Tića Petrović, Nada Knežević… Mnogi od ovih sjajnih muzičara stekli su veliki ugled i u svetu.

Negde 1952., 1953. godine osnovano je i Udruženje džez muzičara. Veoma aktivni prvi predsednik Udruženja Dušan Vidak (uz svesrdnu saradnju svih članova) pokrenuo je niz akcija. Verovatno najvažniji uspeh bilo je osvajanje najreprezentativnije beogradske koncertne sale. Jedamput mesečno na Kolarcu su se okupljali domaći, a kasnije i strani majstori džeza da pred prepunom salom ljubitelja džeza muziciraju. Uz sjajnu svirku voditelj ovih koncerata, predsednik Vidak, publici je priređivao i nagradni kviz znanja o džezu. Dobrovoljci iz publike su imali zadovoljstvo da “zarade”, za to vreme, ne baš male sume. Na principu “sve ili ništa” za tačan prvi odgovor nagrada je bila 100, za drugi 200, a za sva tri 400 dinara. Potpisnik ovih redova imao je sreću da na jednom kvizu osvoji svih 400 dinara, da posle koncerta svoje drugare počasti pićem i ićem, i da mu ostane ponešto para za studentske potrebe.

Svim ljubiteljima džeza ostale su, verujem, u najlepšem sećanju “Muzičarske Nove godine”. Posle uspešnih tezgi za pravu Novu godinu džezeri su se trećeg ili četvrtog januara svake godine okupljali u nekom od većih restorana u Beogradu da za svoju dušu i na radost i zadovoljstvo njihovih prijatelja (ali i drugih koji su plaćali ulaz) muziciraju do pred zoru. Tu se svirao stvarno najbolji džez. Trajalo je to dosta dugo, sve dok, nažalost, ime Udruženja džez muzičara nije dobilo i nastavak “… i drugih estradnih umetnika”. Postupno je na ovim dočecima Nove godine sve manje bilo džeza, a sve više one druge muzike, pa je ta sjajna institucija izgubila svoj prvobitni smisao i ubrzo odumrla.

Beograd je 1950ih godina bio i stecište najboljih svetskih majstora džeza. Prvi veliki nastup bio je koncert big banda trubača Dizija Gilespija u Domu garde 1956. godine (ako se ne varam). To je bio pravi praznik za ljubitelje džeza. Potom je usledio niz gostovanja vrhunskih umetnika, da bi nešto kasnije (ne sećam se tačnog datuma), na inicijativu naših muzičara i velikog entuzijaste i poznavaoca džeza — Aleksandra Živkovića (nije bio muzičar) — Beograd dobio veličanstvenu manifestaciju, “reprizu” najpoznatijeg svetskog džez festivala Newport Jazz Festival. Kasnije je ova svetkovina prerasla u Beogradski džez festival. Nažalost, iz raznih, meni nedovoljno poznatih razloga, ovaj festival je posle jedno desetak godina prestao da postoji. U Beogradu su, međutim, i kasnije održavani sjajni koncerti velikih umetnika iz Amerike i Evrope. U sećanjima su mi ostali i njihovi džem-sejšeni posle koncerata — svirka se nastavljala u nekom od klubova s bravuroznim nadmetanjima stranih i domaćih džezera.

Vredi pomenuti bar jedan broj velikana džeza koji su pohodili Beograd 1950ih i 1960ih godina. Pored već pomenutog Dizija Gilespija, koji je ovde svirao više puta, tu su bili big bandovi Djuka Elingtona i Kaunta Bejzija, Modern Jazz Quartet sa Džonom Luisom i Miltom Džeksonom, Kvartet Dejva Brubeka sa Polom Dezmondom, Jazz Messenagers-i sa Artom Blejkijem i Horasom Silverom, zatim Majls Dejvis, Čet Bejker, Fredi Habard, Džulijan “Kenenbol” Ederli i njegov brat Net Ederli, Sten Gec, Erol Garner, Oskar Piterson, Lajonel Hempton, Toni Skot, Čarls Mingas, Džimi Smit, Herbi Henkok, Čik Korija, dve najveće džez pevačice Ela Ficdžerald i Sara Von, i mnogi, mnogi drugi.

1950e i 1960e godine, zlatno doba razvoja džeza kod nas, doprinele su da se on duboko ukoreni u kulturu Beograda. Privremeni zastoj u komunikaciji sa okruženjem devedesetih godina gotovo je onemogućio neposredni živi kontakt sa svetom džeza iza granica. Ostaje nada da će nas opet masovno pohoditi majstori. Ovde ih čekaju neki novi klinci i stari ljubitelji džeza.

  • Brana Marković