Džez klub Doma omladine Beograda

Džez klub? Pa šta! A otvaranje prvog džez kluba u maloj sali na mezaninu Doma omladine, marta 1977. godine, predstavljalo je istorijski događaj u životu glavnoga grada. Ideju je tadašnjem upravniku i velikom zaljubljeniku u džez Zoranu Miloševiću izložio gitarista Rade Smiljanić Kabaljero. Inspirisani burnim džem sešnima na džez festivalima, a osokoljeni činjenicom da su se u Beograd već vratili prvi džezeri koji su ispekli zanat u belom svetu, urednik Saša Radojčić i voditelj Dragutin-Guta Grdanički su lako uobličili koncept. Najavljeni sastav bio je “mamac” za publiku i kolege. Posle dva pripremljena bloka, Guta bi uzeo mikrofon i prozivao muzičare u publici na megdan sa onima na sceni. Sledećeg petka dežura nova petorka, a stari čekaju šansu u trećem bloku. Druženje do jutarnjeg bureka i prvih trolejbusa dalo je specifičan noćni puls gradu — željni uzbuđenja, ljubitelji muzike su znali gde treba da svrate petkom i subotom uveče.

Na trošnoj bini maloga kluba starci su prikazivali svoje majstorije, a klinci dolazili da uče. Para je bilo malo, ali bi se za džezere uvek našlo po koje besplatno piće, ili lepa reč iz publike sa kojom se živelo do sledećeg druženja. Na desetogodišnjicu rada otvorena su vrata i bluz izvođačima, što je uz večeri sa video-projekcijama zatvorilo celu “radnu nedelju” kluba.

Ali, poput mnogih sličnih storija, i ova je privedena kraju kada se organizacioni tim u Domu omladine prepustio tržišnim rezonima, a džezeri olako prihvatili primamljive ponude novih ugostitelja, ne shvatajući da će ugasiti jedino mesto na kom su posetioci zaista dolazili da slušaju njihovu muziku.

Sa setom u očima i gorčinom u glasu, okupili su se krajem 1990ih ne bi li našli način da okrenu sat unazad. I pored velike želje, nisu postigli dogovor…

  • Vojislav Pantić