Dragojević, Oliver

Oliver Dragojević rođen je u Veloj Luci, mestu na otoku Korčula, pre pedesetak godina. Oženjen je i ima dva sina. Poput mnogih dalmatinskih pevača, prve muzičke korake načinio je u okviru Mladih batala gde je krajem 1960ih svirao klavijature. Bilo je to vreme nostalgičnih, mletačko-šekspirijanskih sonata tipa: “Otvori draga prozor i slušaj naše note / o ljubavi ćemo pjevat / la muzika di note…”. Prve samostalne korake, Oliver, sa naočarima čija dioptrija asocira na spoticanje o kablove i eventualno ateriranje sa bine u prve redove, čini negde krajem 1960ih, započevši saradnju sa kompozitorom Zdenkom Runjićem, i izbacujući singlove “Volim je ludo” i “Ča će mi Kopakabana”. On nit peva, nit pjeva, već piva. Pesme za njega, pisane su na dalmatinskom narečju. Tako je momak sa otoka počeo da krči sebi put ka svetlima velike pozornice.

Afirmaciju traži učešćima na tada veoma popularnim festivalima kao što su Splitski i Beogradsko proleće. Godine 1974. otpevao je “Moj galebe”, pesmu Zdenka Runjića i budući klasik, na večeri dalmatinske šansone, ali nije ostvario značajniji uspeh. Prava popularnost uslediće par godina kasnije nakon objavljivanja LP-a “Ljubavna pjesma”, sa kojeg su se kao hitovi nametnuli “Skalinada”, “Meni trebaš ti” i “Našoj ljubavi je kraj”. Uz specifično narečje, Olivera karakteriše pomalo napukli vokal prijatne boje, koji se odlično uklapa uz nostalgične mediteranske kompozicije koje izvodi. Vojo Šindolić je sredinom sedamdesetih zapisao: “Kompozicije koje Dragojević izvodi veoma pažljivo i sistematski su odabrane. U njima možemo pronaći i primjese čista rocka, dalmatinsko-talijanske kancone, zabavnog šlagera i šansone, ali gotovo sve te pjesme se ističu svojim istinskim vrijednostima i obilježjima.” Eto muzičke definicije njegove popularnosti. Oliver nikad fizički nije bio neki baja, a ponajmanje je opisom odgovarao prototipu “plećatog dalmatinskog ljubavnika”. Ni prismrdeti Iglesijasu.

U pokušaju da se vratim u prošlost i odgonetnem Oliverov fenomen, potražio sam sećanja menadžera Ganeta Pecikoze, koji je radio sa gotovo svim poznatijim likovima države. On mi je ispričao: “Delovao je nekako smotano. Par puta dođe da pozdravi publiku na koncertu, pa pobrka grad u kojem gostuje. Totalno odsutan. Međutim, ja sam ga uvek svrstavao među četvoricu veličanstvenih naše muzike, zajedno sa Balaševićem, Montenom i Dedićem. Privatno, bio je veoma simpatičan lik. Jako je voleo da priča viceve. Na bini se trudio da bude fino vaspitan i šarmantan, za razliku od Miše Kovača, koji je izlazio pred publiku namršten kao da će jebati mater polovini sale.”

Ljudi su sjajno prihvatili nove pesme “U ljubav vjere nemam” i “Brod u boci”. Njegova popularnost progresivno se uvećavala, tako da je Dragojević danas, verovatno, najpopularniji hrvatski pevač u Srbiji; ako ne i najpopularniji pevač uopšte. Kako to objasniti? Popularnost hrvatskog popa u Sloveniji, Zoran Predin je objasnio na sledeći način: “Sve je počelo jako davno, kad su Slovenci odlazili na Jadran, gde su uz more, vino i setne dalmatinske pesme pravili nove Slovence. Onda su kupovali ploče, koje su u mrzlim zimskim večerima nostalgično slušali.” Umesto “Slovenci” stavite “Srbijanci” i eto odgovora na krucijalno pitanje. Svoju popularnost potvrdio je leta 2002. dobrotvornim koncertom u prepunoj pulskoj Areni, koji su mnogi krstili antologijskim.

Jedina tamna tačka njegove trenutne karijere, jeste raskid saradnje sa Zdenkom Runjićem, splitskim kompozitorom, čovekom koji ga je proslavio, autorom svih velikih hitova — od “Moj galebe” preko “Nadaline” i “Molitve za Magdalenu” do “Vjeruj u ljubav” i “Nedostaješ mi ti”. Runjić: “Prekinuli smo suradnju jer mi je Oliver dao crveni karton! Zasitio me se, valjda je mislio da više nisam u stanju raditi, što bi sve bilo u redu da mi je to rekao u lice. Mogao je, jer smo bili i prijatelji, a ne da ja na televiziji čujem da na mene više ne računa. Ključna stvar za prekid suradnje bila je pjesma ‘Žuto lišće ljubavi’, za koju su mu napunili uši da je narodnjačka. Poslije su mu na koncertima tražili da je pjeva”.

Oliver, koji je stavio minđuše (u oba uveta!) u zrelim četrdesetima, već potpuno sed i proćelav, privatno najviše voli da krstari na svojoj jahti i veliki je zaljubljenik u more — morski vuk, što bi se reklo. Ne čudi, s obzirom na poreklo. Leta uglavnom provodi u svom zavičaju — Veloj Luci, odakle je i Jasna Zlokić koja je pevala: “više volim vitar, nego mirnu luku”.

  • Dejan Katalina