Dimitrije, sine Mitre

Septembarski dan ispred zemunske gimnazije, upoznajem Saleta. Neko mi je za njega između ostalog rekao da je dobar prijatelj sa Štulićem; pitam ga o tome.
— Da, on je genijalac. Pozove me kad dođe u Beograd pa odemo na klopu u Jadran…

Meni ovo kod Saleta veoma imponuje, jer   ionako hoću da ga pitam da sviramo, pa mi činjenica da je prijatelj sa Džonijem deluje kao potvrda njegovih rokerskih kvaliteta. Ipak, pomalo mi nije jasno šta je to jednoj ultimativnoj zvezdi, jednom Čegevari tadašnjeg rok pesništva interesantno kod nas petnaestogodišnjaka, njegovih obožavatelja. Sale bi se verovatno uvredio da ga ovo pitam, ali moj svet je još uvek pomalo naivno podeljen na nas petnaestogodišnjake i “prave rokere”.

Zvoni za početak časa i mi ulazimo u školu.

***

Koncert u SKC-u, “za konja”; svira Azra. Sav novotalasni Beograd je tu, ili mi se bar tako čini. Devojke nakostrešenih frizura sa žestokom šminkom. Nekoliko njih leđima naslonjenih na stejdž, kao da nekako ne odobravaju ono što se dešava, kao da im bend nije dovoljno pankerski. Jedna od njih me progoreva pogledom. Ja se ne usuđujem da joj uzvratim pogled već izigravam zainteresovanost bendom ispred mene.

Džoni je u svom standardnom izdanju, iza rejbanki, oznojan i mršav. Njegov balkanski ornamentisan vokal je u tom trenutku zaista pomalo preegzotičan za nas koji smo još duboko u Pistolsima.

Posle nekoliko dana na tv-u daju spot za “Graciju”. Džoni sa šajkačom na glavi prodaje ribu na Bajlonovoj pijaci. Gde su moja tri musketara?

***

Zagreb. Završava se naša tonska proba u Kulušiću. Sviramo kao predgrupa Katarini II i ja se nadam da neće biti sve baš totalna katastrofa (Saletu puca žica na gitari jer je, štimujući se, okretao pogrešnu čiviju). Napolju je još dan kada izlazim ispred da udahnem vazduh. Iznenada Jovica me gurka:
— Eno Džonija!
Ja stvarno vidim nekog tipa u jakni kako se osvrće, ali ga ne prepoznajem.
— Jeste Štulić, bre, samo što je bez rejbanki!

***

Restoran na Kalemegdanu, leto, sedim sa jednom devojkom. Ona voli da intelektuališe, pa me to pomalo zamara. Počinjemo da pričamo o muzici, i ona se iznenada trgne:
— Jao, juče sam gledala neku reportažu o Džoniju Štuliću. On je sada u Utrehtu, u Holandiji. E, da si ga video. Snimili su ga kako leži u nekom bolničkom krevetu, izgleda kao da sa krevetom ima trideset kila…

Ja se na to malo rastužim. Otišao je i Džoni, izgleda da u Jugi stvarno ne vredi ostajati. Pričamo posle o drugim stvarima, ali je meni i dalje u ustima “gorak ukus”.

***

Egzilantska sudbina stigla je i mene; bolje nego vojni poziv. Sedim u vozu Arnem-Utreht jer sam pozvan na žurku gde će me domaćini predstaviti Njegovom Veličanstvu Štuliću. Konkretan povod: trebalo bi da radim ilustracije za njegov prevod Homerove Odiseje.

Na žurci je sve zadimljeno, pala je kiša i ugasila roštilj u dvorištu. Neka riba beskrajno polemiše o Brajanu Feriju. Prekidam je između dve rečenice da bih postavio najnebuloznije moguće pitanje:
— Brano, a kad ćeš opet svirati?

Džoni se pretvara da nije čuo pitanje i počinje sa žestokom kritikom grupe Parni valjak. Posmatram kragnu njegovog elegantnog sakoa. Posle pola sata počinje da me boli glava, ustajem i izlazim. Štulić mi dobacuje:
— A, griža savesti.

Pokušavam da ukapiram…

Ponovo kod kuće u Zemunu. Mama mi govori da bi trebalo da obiđem kumove. Kumić se u međuvremenu oženio, ima sina.

Grlimo se i ljubimo:
— Konačno si se vratio. Rekao sam ja da ti tamo nećeš ostati. Dođi da te upoznam sa ženom i sinom.

Ulazim u njegov stan. Na zidu iznad televizora uramljena slika Džonija Štulića.
— A mali, znaš kako se zove? Dimitrije, Mitar…

  • Dušan Vukasović