Čkalja i Mija

Među najzanimljivijim predstavnicima kulture ovdašnjih prostora bili su glumci, naročito komičari. Oni su bili interesantni pre svega zato što su bili upečatljivi likovi, koji su posedovali kvalitete kakvi se ne stiču u nekakvoj školi (većina nije ni imala formalno glumačko obrazovanje), već je lična harizma bila ono što je odlučivalo. Neki od glumaca bili su zapravo prvi junaci ovdašnje posleratne popularne kulture, pre nego što su se pojavili pevači, tv-voditelji i njima slični (još par decenija nakon rata je trajao jedan prilično strog socrealistički poredak). Među najpopularnijim glumcima bili su svakako Čkalja i Mija.

S obzirom da sam rođen 1963., legenda o Čkalji i Miji je bila fenomen čiji je vrhunac bio već pomalo u prošlosti u vreme kada sam se ja “prikačio” na sve to. S obzirom da sam oduvek voleo da kopam po onome što su svi zaboravljali, to je samo uvećavalo misteriju. Iako je kinematografski “crni talas” bio (čak i ideološki) mnogo bliži mom osećanju i onome što je predstavljalo nekakav moj lični izraz u jednom potpuno desetom mediju (stripu), oduvek sam međutim osećao nostalgiju prema nepatvorenosti te nadrealne ere kada su komičari, a ne polugole pevačice, bili najveće zvezde.

Moj drug Bane Gvero je, kao dete, sreo Čkalju na ulici. Toliko je bio oduševljen, da je skočio pred njega i rekao mu: “Sutra je moj rođendan, molim te dođi!” Banetova mama je morala da se izvinjava, ali je isto tako bila zaprepašćena kada se na rođendanskoj zabavi zaista pojavio Čkalja, koji je pored Tita u to vreme bio možda najpopularnija ličnost u zemlji. Što je još uzbudljivije, Čkalja je nastavio da svake godine posećuje Baneta za njegov rođendan, da razgovara sa njim i savetuje ga. Bane mi je ispričao da je Čkalja odavao utisak tužnog, melanholičnog čoveka…

  • Aleksandar Zograf