Čarobna vrećica

Arhiv: Zoran Stošić

Arhiv: Zoran Stošić

Ne znam kako su se te žvake tačno zvale. Mileta Prodanović tvrdi da ih je proizvodio Imperijal iz Krškog, i prodavao pod nazivom “Čarobna vrećica”. Muž moje sestre se toga ne seća, ali je siguran da ih je u detinjstvu zvao “Vinetu”. Same žvake su, inače, bile sasvim nebitne u čitavoj stvari. Ružičaste i preslatke, obložene tankim slojem šećera u prahu, nisu se razlikovale od bilo kojih žvaka koje su se tada (na prelazu iz 1960ih u 1970e godine) mogle pronaći na kioscima ili u samoposlugama.

Ono što ih je činilo posebnim i omiljenim među decom, bile su poklon-figurice koje su se uz njih dobijale, u vrećici koja je omogućavala da se figurica opipa i tako izbegne kupovina duplikata. Bila je to čarobna vrećica — zaista je u pravu Mileta! Umesto nekadašnjih bogatih i skupih kolekcija olovnih vojnika, klinci moje generacije posedovali su, tako, plastične aktere sage o Divljem zapadu: Indijance, kauboje i vojnike američke konjice. Neki od likova predstavljali su istorijske ili mitske ličnosti, ostali naprosto anonimuse iz tog prekomerno romantizovanog doba.

Pitanje boje i rase koje se nametalo samo po sebi, rešeno je odrešito, bez politički-korektnog prenemaganja ili suzdržanosti. Indijanci su bili crveni. Belci — braon. I tačka. Braon? Da, zaista, boja belaca zbunjivala me je neko vreme, sve dok mi drug nije objasnio da je u Teksasu jako vruće i da su kauboji i vojnici naprosto pocrneli. To mi se činilo kao sasvim razumno objašnjenje i prihvatio sam ga. Dugo smo potom razgovarali o kaubojima i Indijancima, zaključivši da se oni, uprkos svim svojim crveno/braon razlikama, uopšte ne mrze. Da se samo — igraju.

Jedina figura u čitavoj mojoj kolekciji (tako obimnoj da sam je držao u dve velike plastične kese) koja nam je govorila nešto i o tamnoj strani života, o krvi, strahu i bolu, bio je onaj vezani jadnik zgrčenog tela, raščupane kose i oborene glave, koji se mogao zakačiti za indijanski stub za mučenje. Sve ostalo bila je gola akcija i uzbuđenje bez loših posledica. Baš kao u svakom istinskom vesternu. A da tako nije i u pravom životu, bilo nam je jasno čak i tada, u petoj ili šestoj godini života.

  • Vladimir Arsenijević