Braća Bajić

Poznati šumadijski pjevački duo; Toma (Tomislav) i Andrija, dva plavokosa brata-seljaka iz sela Jabučja, kolubarski srez. Njihove fizionomije — jedan nizak i kukasta nosa, drugi visok i koščat — pridonijele su njihovoj,  ionako naglašenoj, karikaturalnosti.

Pjevali su izvornu muziku u karakterističnom dvoglasu i pritom izvodili neku vrstu vlastitog “plesa”, trapavo se gegajući u ritmu. Iako kažu da nije volio narodnu muziku, Tito ih je obožavao, pa su pred njim pjevali čak sedam puta.

U Splitu su Braća Bajić sinonim za “dupli autobus” — autobus s harmonika-spojem, u Crnoj Gori pak za milicionera s pendrekom.

• Vanja Nikolić, Jakov Vilović, Đorđe Matić

Bajići su gostovali doslovno po čitavom svetu. Toma i Andrija, kada govore o svojoj pevačkoj karijeri, ne pominju zlato i platinu, mada je i toga bilo, niti ogromne zarade, ne mašu svojim hitovima i milionskim tiražima, već se hvale susretima sa ljudima koje zasigurno nikada ne bi upoznali da pre tri i po decenije nisu stali pred mikrofon.

Tako se, na primer, Tomi u srce urezalo jedno davno gostovanje u Hamiltonu. Po završetku koncerta neko iz publike je odškrinuo vrata garderobe i pitao da li može da uđe jedan stari čovek. Kad je starina ušla i videla njihove jeleke (braća Bajić i danas gotovo uvek pevaju obučeni u srpsku narodnu nošnju), uzeo je jedan, privio ga na grudi i zaplakao. “‘Sine, ovo je pravio Terzić iz Lazarevca’, rekao je kroz suze” — seća se Toma. “‘Niko na svetu ne može to tako da napravi osim njega.’ Kad smo se vratili kući proverio sam čiji su rad jeleci koji su nama ostali od oca. Starina je bio u pravu.”

Kad je već o srpskoj narodnoj nošnji reč, Andrija dodaje i priču o indijanskom poglavici u kanadskom rezervatu koga su upoznali 1978. godine. Džimiju Smitu, kako je poglavici bilo ime, toliko se dopala naša šajkača da je bez imalo dvoumljenja braći dozvolio da obuku njegovu nošnju u zamenu za srpsku kapu.

Sreli su u Americi i pilota Ričarda Feldmana. Njega su seljaci u Moravcima spasli zajedno sa ostalim članovima posade koji su se našli u savezničkom avionu što je pao u kukuruze, sredinom Drugog svetskog rata. “Seljaci su im dali svoja odela i sproveli u Pranjane odakle su se Amerikanci domogli slobode”, kaže Toma i dodaje da se u Moravcima još prepričava anegdota nastala povodom tog događaja. “Sve što je bilo u avionu, a priča se da je bilo hrane da celo selo preživi tri meseca, seljaci su odneli svojim kućama. Na kraju je ostala samo olupina, a i nju je jedan Moravac uspeo da strpa u zaprežna kola planirajući da od toga napravi dvorišnu ogradu. Sretne ga drugi i upita: ‘Kako, bre, uspe da isečeš onoliki avion?’ ‘Sekirom, znaš valjda kako se seče avion’, ko iz topa će ovaj kao da svaki dan samo to radi, komada avione.”

Toma Bajić je i etnomuzikolog neke vrste, te je u istom intervjuu ispričao i ovu, u svakom smislu poučnu priču: “Sećam se, na jednom festivalu u Austriji gde smo i mi pevali, prišao nam je jedan Nemac i pitao da li nam je na repertoaru pesma ‘Ali Paša na Hercegovini’. Nije bila, ali kad sam se vratio u Beograd, bacio sam se u potragu i pronašao je. Pesma je nastala u srednjem veku a govori o tome kako Ali Paša iz Hercegovine piše lepoj Mari u Bišću i pita je da li bi pošla za njega. Ona odgovara: ‘Prosiš li me neću poći za te, ženiš li se ubiću se mlada.’ Jasno je da je ljubav dvoje mladih bila nemoguća zbog različite verske pripadnosti, a jasno je i zašto se Švaba interesovao baš za tu pesmu.”

• Milica Stamatović