Beogradski džez festival

Kada je Djuk Elington pokrenuo muzičku lokomotivu da “Uhvati voz A” u prepunoj sali Doma sindikata poslednje oktobarske večeri 1971. godine, džezerski Beograd je dobio svoj praznik, da pune dve decenije meri vreme od “jeseni do jeseni”. Na ranijim gostovanjima Ele, Dizija i Luja dokazujući da je zaslužio džez festival, Beograd je dobio Njuport, u stvari Njuport je posetio Beograd. Producent renomiranog džez skupa Džordž Vin prihvatio je poziv nekadašnjeg novinara Tanjuga — a tih godina već poznatog svetskog promotera — Aleksandra Živkovića, da dođe u Beograd sa svojim prijateljima. Elington, Dizi, Majls, Blejki i Monk poklonili su unezverenim skupljačima ploča Njuport džez festival u srcu Beograda, da bi se sledeće sezone već zvao Njuport-Beograd, a 1974. godine simbolično “stao na sopstvene noge” kao Beogradski džez festival.

Spisak muzičara koji su se upisali u istoriju festivala — u Domu sindikata, Pioniru, Domu omladine, Kolarcu i Sava centru — je impresivan. Od Mingusa do Mekoj Tajnera, od Bi Bi Kinga do Herbija Henkoka, od Oskara Pitersona do Nine Simon. Od Amerike, preko Kube, Engleske i Francuske, do Rusije. Ili, preko Australije i Indije, do Mađarske. Uvek i uz domaće džezere, kako bi se proverilo gde smo u odnosu na svet — muziciranje mladog Stjepka Guta 1979. godine zapalo je za oko slavnom Lajonelu Hemptonu, koji ga je potom pozvao da sa njim pođe na evropsku turneju, kao jedini beli muzičar u orkestru.

Posle festivalskih nastupa, noćna druženja u Dansing dvorani Doma omladine. Instrumenti na sceni, “dežurni trio”, a domaćin Guta Grdanički “snima” cenjene goste i poziva ih na “džeming”. Trubač Fredi Habard se toliko opustio da je svirao do sedam ujutro! Ako je neko od zvezda poželeo na spavanje, organizator Vojislav Kostić-Tančić — daleko poznatiji kao Zubar — sačekao bi ga pred hotelskom sobom i “ubedio” da svrati na kafu do Dansinga. Tamo bi ga već publika pozdravila ovacijama i… džem sešn je bio neminovan!

Svedoci se sećaju da je sastav Weather Report nastupio u Beogradu na vrhuncu slave, lako napunio Pionir i poklonio Beogradu četiri sata svirke za pamćenje. Ili da je radnik obezbeđenja u Domu sindikata ugasio struju Soniju Rolinsu “kad mu je isteklo radno vreme”, pa je Rolins nastavio da “cedi” saks bez ikakvog ozvučenja za hiljadu i po ljudi! Godine 1982. festival je pripremila Evropska radiodifuzna unija, kojom prilikom smo bili ponosni što se u selekciji najboljih evropskih sastava našao i sekstet Marković-Gut. Kita Džereta su na Majlsov koncert 1971. doveli pravo sa aerodroma, dok je njegov šef uveliko pržio džez rok na sceni Doma sindikata, kog su — nespremni na “veliki prevrat” — već napuštali razočarani džez pravovernici.

Simbolično, festival je svoju misiju okončao na dvadeseti rođendan. Tokom dve decenije postojanja, delio je ekonomsku i političku sudbinu zemlje — programski inferiorniji u godinama stabilizacionog programa, ponovo je ojačao krajem 1980ih godina uprkos činjenici da politika tadašnjeg rukovodstva u Domu omladine nije bila u skladu sa vladajućim političkim strukturama.

Poslednji festival otvoren je himnom “Hej Sloveni”, na insistiranje tadašnjeg direktora Branka Gligorića — pod velikim panoom nezavisnog časopisa Borba, kao sponzora, bilo je jasno da se festivalu broje poslednji dani. Formalno je šturim saopštenjem javnosti s jeseni 1991. godine, rukovodstvo DOB objasnilo da “ne želi da stvara iluziju da je sve u redu”.

  • Vojislav Pantić