Beneš, Marijan

Ima nečeg bizarnog u pisanju pa i u čitanju tuđih biografija. Biografija Marijana Beneša je film “Roki” odmotan unazad: duga strmoglava nizbrdica koja je usledila posle bržeg i kraćeg vrhunca karijere. Boks je sam po sebi filmičan sport, a bokseri sigurno najharizmatičniji sportisti. Setite se filma “Kraljevi ringa” koji obrađuje samo deo karijere Muhameda Alija. Ili filma “Snatch” britanskog režisera Gaja Ričija, sa fascinantnim delovima koji opisuju ilegalni boks i atmosferu oko njega u londonskim zabitima.

Marijan Beneš čeka na ekranizaciju svog života, to je sigurno. Rođen u građanskoj porodici, najranije detinjstvo provodi u vežbanju flaute i klavira. Ali njegov temperament je učinio da potraži nešto drugačiju zabavu. Bio je to boks.

Godine 1961., kada je imao samo devet godina, ulazi u ring i bori se protiv osamnaestogodišnjaka. Pobeđuje.

Slavu doživljava u bokserskom klubu Slavija iz Banja Luke. Njegova karijera u tom periodu zna samo za uspeh. Bio je četvorostruki prvak Jugoslavije, trostruki prvak Balkana i dvostruki prvak Evrope. Početak njegovog sportskog kraja bio je meč protiv Portorikanca Toresa 1979. godine, u Zenici. U jednom trenutku u toku meča, Tores je gurnuo palac rukavice Benešu u oko. Posle tog meča imao je tri operacije oka a lekari su mu rekli da mora da se oprosti od ringa.

Beneš je bio fajter. Neki bokserski stručnjaci su mu prebacivali da boksuje za publiku. I da mu je stil rizičan. Godine 1983., u Štutgartu, Beneš boksuje protiv Belgijanca Morisa Pafija. Povreda se obnavlja i lekari su morali da mu izvade oko. Za utehu, Beneš je ipak bio čovek koji je zaradio ogroman novac — preko šest miliona maraka. Bio je vlasnik prvog BMW-a u Banja Luci, a posedovao je i tri kafića kao i dve kuće. Sa početkom rata u Bosni, počinje da se ubrzava Benešova životna tragedija. Njegov drugi brak se raspada, a on kao izbeglica odlazi u Hrvatsku. Sa sobom je poneo tri torbe sa peharima, odeću i dvesta maraka. Došavši u Medulin, shvatio je da je prevaren. Za svoje dve kuće u Banja Luci dobio je dve neuporedivo lošije u Medulinu. Njih je potom prodao, kako bi kupio stan u Zagrebu. Bez ikakvih prihoda, ponudio se čak i da čisti kancelarije sportskih udruženja. Posle tužne zagrebačke epizode, vratio se krajem devedesetih u Banja Luku, gde i danas živi bez ikakvih prihoda.

Ako ste ikada gledali mečeve Marijana Beneša, onda ste sigurno zapazili upečatljivu devojku plave kose koja ga je bodrila tokom borbi. Posle meča bi obavezno ulazila u ring. Bila je to Marijanova sestra, Ljiljana, jedina osoba koja je ostala uz Beneša do danas, i koja ga bukvalno izdržava. Svakodnevnicu Marijana Beneša čine tri sata udaranja u boksersku vreću i rad na okončanju zbirke pesama pod naslovom Druga strana medalje, koju je posvetio svojoj sestri. Ali priči tu možda nije kraj. Ko je spomenuo Roki 8?

• Branko Rosić